Paleontolozi tvrde da su uz pomoć novih metoda proučavanja fosilizovanih kostiju dinosaurusa uspeli da razreše pitanje koje ih je dugo mučilo – da li su ovi drevni reptili hladnokrvna ili toplokrvna bića?
Ptice i gušteri imaju različite načine na koje zagrevaju svoja tela, a ono što im je zajedničko jeste da su obe grupe povezane sa dinosaurusima. Ovo je navelo paleontologe na razmišljanje da li su dinosaurusi bili toplokrvna ili hladnokrvna bića.
Prema najnovijoj studiji objavljenoj 25. maja u časopisu Nature, naučnici tvrde da su uz pomoć nove metode uspeli da daju odgovor i na ovo pitanje. Autor studije i paleontolog Jasmina Viman navodi da je ovo pitanje bilo jedno od najstarijih među njenim kolegama i da je davanje odgovora na njega značajno otkriće.
Najsažetiji odgovor bi bio: neki su bili toplokrvni, a neki hladnokrvni.
Kada ljudi govore o metabolizmu uglavnom raspravljaju koliko brzo njihovo telo postiže željenu formu, već koliko efikasno organizmi pretvaraju kiseonik koji udišemo u hemijsku energiju koja pokreće naša tela.
Pa tako endotermne ili toplokrvne životinje poput ptica ili sisara prosto rečeno moraju da udahnu mnogo kiseonika, a potom i da sagore dosta kalorija kako bi održale svoju telesnu temperaturu.
Sa druge strane ektotermne ili hladnokrvne životinje poput gmizavaca manje dišu i jedu. Energetski, ovaj stil života je mnogo isplativiji, ali sa sobom nosi žrtvu. One moraju da se oslanjaju na spoljni svet kako bi njihova tela postigla odgovarajuću temperaturu da bi funkcionisala.
Pošto su ptice toplokrvne, a gmizavci hladnokrvni, dinosaurusi su se našli u centru debate o metaboličkoj stopi organizama. Nauka je već utvrdila da su ptice jedini dinosaurusi koji su preživeli masovno izumiranje na kraju krede, ali osim ptica, njihovi najbliži živi rođaci su krokodili i aligatori.
Da li bi to dinosauruse učinilo toplokrvnim ili hladnokrvnim stvorenjima?
Nova metoda koju su predložili Viman i njene kolege ne fokusira se na minerale prisutne u kostima, niti koliko je brzo dinosaurus rastao. Umesto toga, oni izučavaju jedno od najosnovnijih obeležja metabolizma – koliko kiseonika je udisala neka ovih životinja.
Kada životinje dišu, formiraju se nusproizvodi koji reaguju sa proteinima, šećerima i lipidima, ostavljajući za sobom molekularni “otpad”. Ovaj otpad je izuzetno stabilan i nerastvorljiv u vodi, tako da ostaje očuvan tokom procesa fosilizacije. Ovaj zapis nam danas govori o tome koliko je kiseonika dinosaurus nekad udisao, a samim tim nam otkriva i njegovu metaboličku stopu.
Istraživači su tražili ove delove molekularnog otpada u tamnim fosilizovanim kostima femura (butna kost), jer ta tamna boja prema njihovim tvrdnjama ukazuju na dobru očuvanost organske materije. Analizirali su butne kosti 55 različitih vrsta životinja, uključujući dinosauruse, njihove leteće rođake pterosauruse, kao i njihove udaljenije morske rođake plesiosauruse. Među “živim organizmima” tim je ispitivao određene vrste modernih ptica, sisara i guštera.
Vrela krv u venama Ti-reksa i hladanokrvni stegosaurus
Detaljnom analizom su otkrili da su se njihove metaboličke stope razlikovale od vrste do vrste. Kako tvrde, metoda je otkrila da su triceratopsii stegosaurusi imali niske metaboličke stope, dok su velociraptor i Ti-reks, kao i džinovski biljojedi dugog vrata poput brahiosaurusa – bili toplokrvni a možda se može čak i reći vrele krvi.
Kako navode, ono što ih je posebno iznenadilo je činjenica da su organizmi nekih od dinosaurusa imali mnogo veće metaboličke stope čak i od sisara. Ovi rezultati dopunjuju neka prethodna zapažanja koja su nagoveštavala ovu mogućnost, ali nisu mogla da pruže direktne dokaze sve do sada.
Fundamentalni uvidi u živote dinosaurusa, nam sugeriše kako su neki od njih sa hladnokrvnim organizmima morali da migriraju u potrazi za toplijim krajevima, a s tim u vezi klima je očigledno bila selektivan faktor prilikom odabira potencijalnog staništa.
Sa druge strane, toplokrvni dinosaurusi su morali da budu dosta aktivniji i bilo im je potrebno više hrane. Pa je tako džinovski dinosaurus iz grupe sauropoda morao da unese mnogo biljne materije u svoj organizam da bi stvorio dovoljno potrebne energije.
Zaključak je da je nova metoda razvila efikasan način u procesu rekonstruisanja načina života ovih davno izumrlih reptila, uključujući u svoje procese i razumevanje evolucije fiziologije u dalekoj prošlosti.
Osim što nam daje uvid u to kakvi su bili dinosaurusi, ova studija nam takođe pomaže da bolje razumemo svet oko nas. Kako Vimanova navodi, trenutno se nalazimo u periodu šestog masovnog izumiranja, zbog čega je važno da razumemo kako su izumrle životinje reagovale na prethodne klimatske promene i kako to može da utiče na očuvanje biodiverziteta u sadašnjosti.
