Ne znam da li je Lutovac u Beogradu tada proveo više od mesec dana ali se vratio u Crnu Goru kao da ništa nije bilo.
Podsećam da se kratko vreme nakon crnogorskog priznavanja nezavisnosti Kosova, predsednik Srbije Tadić susreo sa predsednikom Crne Gore, Vujanovićem, u Bugarskoj ako se ne varam, na nekom skupu lidera Balkana i da su se tamo njih dvojica, pred kamerama i pred mnogobrojnim državnicima i diplomatama, grlili i ljubili kao da se ništa dogodilo nije.
Rekoh, Lutovac se vratio u Podgoricu, a Srbi su iz spomenutog mogli da shvate samo jedno; sve je to bio jeftin i loše režiran skeč. Kakva ljutnja Beograda, kakvi bakrači.
E, sad su vladari Srbije, Tadić pre svih, odlučili da opet budu malo ljuti na Crnogorce.
Čemu ova smešna opereta i politička farsa u čiju verodostojnost neće poverovati ni oni u Srbiji (ima ih dvadesetak) koji još uvek veruju da su Srbija i Crna Gora "dva oka u glavi".
Crna Gora je procenila ( i tako se ponaša) da su joj Albanci važniji od Srba, da im je Kosovo značajniji partner od Srbije i ta priča je završena. Priznavanje nezavisnog Kosova od strane Podgorice nije "nož u leđa" Srbiji, kako je to onomad slikovito opisao Vuk Jeremić, već sekira u glavu i zbog toga Srbija i Crna Gora nikada više neće imati ni bratski ni prijateljski odnos.
Na Tadiću je da prekine ovaj cirkus u odnosima sa Crnom Gorom ali ne samo sa Crnom Gorom. Nikakve razlike nema ni u odnosima sa Hrvatskom ili Makedonijom, na primer. I tu je bilo povlačenja ambasadora "radi konsultacija" i vraćanja ambasadora posle dvadesetak dana, ali Crnu Goru i njeno ponašanje u Srbiji drugačije doživljavaju.
Možda i zbog toga što se na popisu stanovništva iz 1905. godine 99,6 odsto stanovnika Crne Gore izjasnilo kao Srbi. Ali, to je prošlost koja se neće i ne može ponoviti.
A što se srpske diplomatije tiče ništa nije za čuđenje pa ni ovo ponavljanje predstave sa povlačenjem ambasadora iz Podgorice, odnosno nedostatak bar jednog jedinog nepromenjivog pravila u odnosima sa zemljama u okruženju.
Ali, šta drugo i očekivati od onih koji su za ambasadora Srbije postavili čoveka (Milan St. Protić u Švajcarskoj) koji se otvoreno zalagao za komadanje Srbije i javno nudio da baš on potpiše nezavisnost Kosova i Metohije.
