Nekadašnji golgeter Javora postigao inostrani prvenac posle sedam meseci oporavka od povrede ligamenata kolena.
Valeri Žiskar Desten, koji je preminuo pre pola godine od virusa korona, bio je 20. predsednik Francuske od 1974. do 1981. Mandat mu je počeo naftnim šokom, pošto se cena barela na svetskom tržištu učetvorosrtučila. Pred opasnošću da će zemlja pasti u energetsku zavisnost, nova glava je preduzela mere samoodbrane. Francuska je za uštedu energije i snažan privredni zamah mobilisana pod sloganom “Nemamo naftu, ali imamo ideje”, u jednoj od najčuvenijih ekonomskih reklamnih kampanja. Iz državnog razloga prešlo se 1976. na letnje računanje vremena da bi obdanica trajala duže, a javno osvetljenje i sijalice u domaćinstvima su se palili što kasnije…
Stopama pravog Milana Becića
Ni Valter Luci, doseljenik iz Italije, nije nabasao na naftno polje kad se skrasio u Šambliju, gradiću s desetak hiljada duša na trideset i kusur kilometara severno od Pariza. Ali, imao je strastvenu viziju. Osnovao je 1989. fudbalski klub koji je poneo ime varoši. Za klupsku boju nostalgično je odabrana Interova crno-plava. Svojevrsna porodična manufaktura, o kojoj iza očeve smrti pre tri godine brigu vode braća Fulvio (predsednik) i Bruno (trener), dosegla je zenit na 30. rođendan. Nero-azuri iz Šamblija su se 2019. prvi put domogli francuske druge lige. U to vreme Nikola Petković je nemilosrdno rešetao mreže u drugom razredu našeg fudbala. Sa 22 pogotka, a svi su bili iz igre, doprineo je da se Javor iz Ivanjice ekspresno vrati u najbolje društvo. Propustio je samo jednu utakmicu u 37 kola. U Superligi Srbije, u idućem izazovu, sa 16 golova (četiri iz penala) podelio je zvanje najboljeg strelca prvenstva s dvojcem iz TSC-a Nenadom Lukićem i Vladimirom Silađijem. Čak 38 golova u dve sezone, a druga je bila nepotpuna zbog pandemije (nisu igrani plej-of i plej-aut) – nije ni čudo što su mu razgaljeni Ivanjičani kraj Moravice skandirali “Pele, Pele”, povezujući njegovo prezime sa slavnim Brazilcem, kraljem fudbala.
Ubojitog krilnog napadača, koji se golgeterski prekalio u beogradskoj Lokomotivi igrajući s njom i u prestoničkoj zoni i na terenima Srpske lige, medijski stupci su, kako to biva kod nas čim se neko istakne u manjoj sredini, selili i u Zvezdu i u Partizan. Prošlog leta, međutim, kao grom iz vedra neba je odjeknulo da Petković ide u francuski klub za koji je malo ko čuo.
Šotrin uglađeni Becić, lik po uspomeni na predratnog fudbalera Milana Becića, koga je u kultnom filmu “Više od igre” s mondenske visine zapadnoevropskog loptanja sjajno igrao Voja Brajović, dolazi iz Francuske da odsudno pomogne Građanskom u večitom vojevanju s Radničkim. Izmišljena varoš Gradina, u kojoj se poklonici dva kluba uoči nemačke okupacije nadgornjavaju po ideološkoj liniji, stvarno je bila smeštena u živopisnoj Ivanjici. Petković je iznenada krenuo suprotno od filmskog junaka, u zemlju u kojoj je pravi Becić, isto napadač, zaista i pečalbario (Monpelje, Olimpik d Ale, Pariz).
Briga kao za najrođenijeg
Dečački snovi momka rođenog 1996. u Beogradu, u koji su mu roditelji došli iz dobojskog kraja, okrutno su sasečeni na javi – poterao ga je maler već na letnjim pripremama?
– U prvoj utakmici, protiv trećeligaša Lavala, igrao sam u završnici, a na sledećem meču, u kojem sam krenuo od početka, stradali su mi ligamenti kolena desne noge, moje jače. Takva je sudbina sportista. Srećom sam najviše bio opijen kad sam u Superligi Srbije u Ivanjici dao gol Crvenoj zvezdi, u remiju 1:1 s učesnikom Lige šampiona, a gadno sam se povredio protiv francuske Crvene zvezde, jer smo se sastali s trećeligašem Red Starom. Odskočio sam, želeći da izbegnem posledice britkog klizećeg starta protivničkog igrača, a kad sam se dočekao na zemlju, u sekundi je puklo.
Na debi u inostranom fudbalu čekali ste sledećih sedam meseci. Brzo je “pao” prvenac?
– Veoma sam srećan što sam postigao pogodak u pobedi protiv Amjena sa 2:0 ne samo zbog toga što mi je gol važan za jačanje samopouzdanja nego i zbog poštovanja koje sam za kratko vreme izgradio prema klubu. Doveden sam kao igrač u koga su polagana velika očekivanja, kao onaj koji treba da pravi razliku na terenu, dočekan sam srdačno, ali me je peh sprečio da se odmah odužujem na najbolji mogući način. U fudbalskom smo dobu kada je ceo sistem podređen rezultatima, a zanemaruju se dobre ljudske osobine do kojih izuzetno držim. U Šambliju, na moje zadovoljstvo, ali i iznenađenje, stvari ne stoje tako. Posvetili su mi punu pažnju dok sam se oporavljao, maltene da sam im bio kao malo vode na dlanu. Iako sam dugo odsustvovao, već i ne razmišljam da se poštedim kad sam najzad dočekao da igram. Osećam veliku obavezu da sebe ugradim u predusretljivu Šamblijevu porodicu – naglašava Nikola.
Šambli se, uprkos većim ambicijama, grčevito bori za opstanak. Da li bi stanje bilo drukčije da vas je mimoišla povreda?
– Teško je reći šta bi bilo da je bilo suprotno. Možda bi kola pošla i uzbrdo i nizbrdo. To se nikad ne zna. Goreo sam od želje da pružim sve od sebe. Cilj jeste bio stabilno mesto u sredini tabele, čak i malo iznad. U prošloj, debitantskoj sezoni bili su deseti među 20 klubova. U ovoj smo propatili i zbog povreda i zbog virusa korona u klubu. I ako ispadnemo, već sam stekao uverenje da će se Šambli zbog vizije koju sledi jednom sigurno domoći i francuske prve lige. Ugovor mi je do juna 2023. Sešćemo da razgovaramo. Ukoliko i odem, voleo bih da klub zaradi lepe pare kad me proda. Bio bih spokojniji u tom slučaju, jer zaista osećam obavezu da mu se odužim.
Pošto stadion Šamblija ne zadovoljava uzuse francuskog fudbalskog profesionalizma, igrate u gradiću Bove na 40 km od kuće, na objektu za 10.000 gledalaca koji nosi ime po Pjeru Brisonu, nekadašnjem uglednom novinarskom peru “Figaroa”.
– Svakako da imamo hendikep. Naši protivnici dobiju mali vetar u leđa osećajući se kao na neutralnom terenu. Dok je Šambli bio trećeligaš, mogao je da igra kod kuće i da uspostavi prisnost sa vernom mesnom publikom. Za iduću sezonu se planira završetak stadiona koji bi bio po merilima za mečeve u drugoj ligi. Imaće tri tribine sa po 1.500 sedišta, a zvaće se Valter Luci – otkriva Petković.
Inostranstvo ima prioritet
Uporedite nam Ligu 2 i našu Superligu?
– Taktički nivo ovde nije vrhunski, ali je fizička spremnost zapanjujuća. To je glavna upadljiva razlika u odnosu na naš fudbal. Igra se dinamičnije, bespoštedno, a tako je i na treninzima. Ne štede se ni saigrači. Dešava se neretko da i po nekoliko njih ne odrade trening do kraja već odu šepajući. Zato fudbaleri iz francuske Druge lige i jesu na ceni u tzv. ligama petice, u pet vodećih šampionata Evrope. Meni je kao napadaču odmah upalo u oči to da su halfovi kao od brega odvaljeni, a žustri. Kad bi se sastali Šambli i Javor, bilo bi ravnopravno sa malo golova. Francuska druga liga je godinama poznata po tome što se mreže retko tresu. Nerazumljivo mi je što se lopta i pred protivničkim šesnaestercem vraća unazad pa sve iz početka.
Bruno Luci (55) ikona je kluba. Igrao je od prvih dana 1989, a po završetku karijere 2001. odmah je seo na klupu na kojoj je neprekidno i dan-danas. Kakav je trener?
– Prvo, kao čovek je neverovatan. Smiren je i kulturan, a odličan je motivator. Takvu osobu još nisam sreo. Neprestano me je podržavao dok sam bio povređen. Kada se čujem s roditeljima i bratom, nema razgovora da ga ne pomenem. Ostavlja jak utisak na mene.
Kakav je Šambli za život?
– To je malo mesto, po veličini slično Ivanjici, ali je Ivanjica mnogo dinamičnija u smislu društvenog života. Šambli je još i mirniji u okolnostima koje diktira virus korona. Sve je zatvoreno, na snazi je policijski čas. Srećom, do Pariza ima četrdesetak minuta vožnje automobilom. Lepo je u prelepom gradu svetlosti odahnuti od svakodnevnih obaveza.
I u Drugoj ligi većina stranaca su Afrikanci iz zemalja koje tradicionalno naginju francuskom fudbalu kao što su Senegal, Obala Slonovače, zemlje “bele Afrike”. S vama u timu je jedan Makedonac, a vas dvojica ste u celom takmičenju jedini s našeg područja?
– Prvoligaš Nim je pozajmio Šambliju do kraja sezone Vlatka Stojanovskog, koji je takođe napadač. Stigli smo negde u isto vreme. Družimo se, popijemo kafu, znači to, a meni pogotovo jer dugo nisam video roditelje. Jedino sam za Novu godinu posetio rođenog brata Srđana i njegovu porodicu u Frankfurtu. Iz obzira prema klubu ostao sam da zalečim povredu i da ispoštujem sve savete koje mi daje klupski lekarski tim. Kad već nisam mogao da se na terenu revanširam za njihovu brižnost, bilo mi je glupo da odmah trčim kući. Dok sam se oporavljao, iskoristio sam to vreme da naučim francuski. Imam časove tri puta nedeljno. Smatrao sam da mi je to dužnost zbog lakše komunikacije sa svima u klubu, a i zbog ličnog usavršavanja.
U Beogradu niste bili skoro će godina. A da li biste se vratili u rodni grad ako naokolo, preko inostranstva, stigne poziv s Topčiderskog brda?
– Pisalo se, ali mene niko nije kontaktirao ni iz Zvezde, ni iz Partizana, dok sam bio u Javoru. Da li se nešto dešavalo mimo mog znanja, u to nisam upućen. Moj menadžer Nenad Jestrović mi je jednom napomenuo za interesovanje Al Aina iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. On je i tamo igrao, a u to vreme, potkraj 2019, trener je bio bivši hrvatski reprezentativac Ivan Leko.
U zemlji svetskog prvaka ipak ste u predvorju njene glavne fudbalske pozornice?
– Nikad ne reci nikad, ali ne planiram da se vraćam u Srbiju. Željan sam dokazivanja u inostranstvu. Pogledi na fudbal u Francuskoj mi skroz odgovaraju. Pronašao sam se u njihovom shvatanju profesionalizma. Druga liga je odlična odskočna daska. Imam tek 24 godine. Preda mnom je puna igračka zrelost, a ostvarenje snova mi je da obučem dres reprezentacije – zaključio je Petković.
Presudna uloga našeg čoveka
Da odete u Šambli, presudno je uticao Dušan Potić, fudbalski agent u Francuskoj. Privukli ste mu pažnju partijama u Javoru?
– Dušana izuzetno poštuju ne samo u klubu nego i u francuskom fudbalu uopšte. Dugo sarađuje sa Šamblijem, koji je želeo da za ovu sezonu dovede perspektivne napadače iz treće lige. Pošto oni nisu pristali da dođu, Dušan se okrenuo ka Srbiji. Zapazio je da ja u našoj Superligi postižem golove i uspostavljen je kontakt s mojim menadžerom Jestrovićem, koji je takođe cenjen u Francuskoj zbog igračkog traga u Mecu i Bastiji. Katkad mi daje korisne savete, jer je i on bio napadač, mada pravi sidraš, a ja sam više “lažna devetka”.
Na golu 40-godišnji trener golmana
U utakmici u kojoj je Petković postigao prvenac Šambli je iz nužde na gol poslao 40-godišnjaka, koji je – trener golmana. Vensan Plant je posađen među rezervama, pošto dva čuvara mreže odsustvuju neko vreme zbog povreda, a nije moglo da se računa ni na “jedinicu” iz omladinskog pogona, pošto mu je slomljena šaka. Ksavje Pinoto, kome je 38 godina, branio je protiv Amjena u prvom poluvremenu. Ostao je u svlačionici, i on zbog povrede. Umesto njega između stativa je stao Plant, koji je imao 110 utakmica u Ligi 1 na golu Sent Etjena, Kana i Avinjona. Poslednji meč mu je bio za Red Star u Drugoj ligi u septembru 2015.
– Desila nam se neverovatna stvar. Zabeleženo je to u francuskim medijima, ali bez pompe. Kad bi se u Srbiji desilo da trener golmana mora na gol, od toga bi bila napravljena senzacija – smatra Petković.
Dukure srećan u Ivanjici
Šambli i Javor su se združili preko Petkovića. U minulom zimskom prelaznom roku u Ivanjicu je na pozajmicu do kraja sezone stigao francuski half poreklom iz Malija Bubakari Dukure (22). Odigrao je 12 utakmica.
– Čuli smo se nedavno. Načinio je pravi potez. Rekao mi je da je srećan u Ivanjici. Od Ivanjičana se drugačije i nije očekivalo nego da ga prihvate kao svoga – ističe Nikola.
Na Javorovom pragu bio je Francuz italijanske krvi Lorenco Kalegari (23), koji je prošao školu Pari Sen Žermena. Odigrao je i jedan meč za glavni tim pariskih “svetaca”, a i nekoliko u mlađim uzrastima francuske reprezentacije. Odlučio je, ipak, da ostane u Šambliju. Šansu dobija povremeno.
Gazda umro od ushićenja
Šambli je 2018. kao trećeligaš bio polufinalista francuskog Kupa. U četvrtfinalu, kao domaćin u Boveu, savladao je Strazbur sa 1:0. Neposredno uoči utakmice, najveće u istoriji malog kluba, dušu je od ushićenosti ispustio osnivač Valter Luci. Uzeo ga je srčani udar.
Šambli je mesec i po kasnije u polufinalu na Nantovom stadionu izgubio od trećeligaša Les Erbjea sa 2:0. Istim rezultatom finale na stadionu “Francuska” u Sen Deniju pripalo je Pari Sen Žermenu.
