Ivangradska ulica u Kragujevcu poneće ime mladića, koji je je imao 22 godine, kada je poginuo na ratištu u Hrvatskoj. Zvaće se ulica Veroljuba -Verka Radenkovića. Ono što je neobično jeste da su o promeni naziva odlučile njegove komšije i prijatelji iz ulice odajući mu time počast. Verkovim roditeljima, Mici i Radivoju, koji su i 23 godine posle tragedije u crnini, uteha je da bar žive u ulici koja nosi ime njihovog sina i što će ga deca koja trkčaraju po naselju pamtiti.
Incijativu za promenu naziva ulice pokrenuo je Radiša Miletić, veroljubov drug iz detinjstva. Kaže da su se skoro sve komšije u naselju Male Pčelice, njih šezdesetak, složile da ulica ponese njegovo ime. Većina njih i sama je bila na ratištu u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu.
– Razlika je u time što smo mi imali sreću da se vratimo, a on nije! Iako je stradao 1991. godine, čini nam se kao da je bilo juče. On nije stigao da se oženi, dobije decu… Poštovanje za njegov život nema rok trajanja. Mnogo ljudi živi u ulicama za koje ne znaju po kome su dobile ime. Naša deca će znati i tako ćemo Verka sačuvati od zaborava – kaže Radiša.
U ovoj ulici na periferiji Kragujevca žive i Verkovi roditelji. U njihovoj kući sve izgleda kao da su tek juče sahranili sina. Na terasi stoji njegova umrlica. U crnini i dubokoj žalosti kažu da je ovakav gest komšija velika pažnja za njihovu porodicu. Otac Radivoje kroz suze uspeva da kaže:
– Kad nas ne bude bilo, neka naš sin bar imenom ostane ovde!
Veroljub je otišao u rat 29. septembra 1991. godine. Stradao je drugog dana, ali je potraga za njim trajala čitav mesec. Dok roditelji nisu pronašli telo svog sina, država ga je sahranila kao N. N. lice u Beogradu.
|
Talenat za pesmu |
– Tog 29. septembra došao je s posla i odmah uveče su ga odveli na vojnu vežbu na Pasuljanske livade. Istog dana su ih autobusima odvezli na ratište, bez ikakve obuke. Pozvao me je u nedelju i rekao mi: "Mama, ako se ne javim u ponedeljak, u utorak ću sigurno!" Nikada se više nije javio. Stradao je prvog oktobra. Ali, mi to nismo znali. Niko nam ništa nije javljao. Sa rođacima smo ga mesec dana tražili po ratištu, a on je već bio pod zemljom. Sahranjen kao nepoznata osoba – tiho priča majka Mica.
Te potrage se seća i rođak Miroslav Spasojević. Kaže da su posle ratišta otišli na VMA u Beograd. Tamo ih je odveo trag, jer su čuli da je ranjen i prebačen na lečenje. Odveli su Verkovog oca u jednu prostoriju iz koje se neki trenutak kasnije začuo stravičan lelek.
– Radivoje je zapomagao: "Dajte mi otrov, nije istina!" Pokazali su mu slike poginulih. Među tim fotografijama prepoznao je svoje dete – svedoči Spasojević.
Veroljub je stradao od granate koja je udarila u drvo u slavonskom selu Nuštar, u blizini Vukovara. Otac kaže da je imao ogromne rane na leđima, jetra mu je najviše stradala. Geleri su mnoge ubili na licu mesta. Verko je bio ranjen. Saborci su ga vukli da ga spasu, zbog toga je imao rane po kukovima i nogama od neprijateljske vatre.
– Pokazali mi slike mnogo tuđe dece, koju su neki roditelji čekali! Dok smo mi tražili Verka, nadajući se da je ipak živ, on je već bio sahranjen na groblju Lešće u Beogradu. Nisu ni znali ko je. Nije on bio nepoznat… to je naš sin. Posle mesec dana preuzeli smo njegovo telo. I ponovo ga sahranili 7. novembra. Da počiva blizu nas – dodaje otac nesrećnog stradalog mladića.
