Ona u intervju za ”Alo” kaže da se za pomoć javljaju svi, bez obzira na pol, godine, društveni milje, materijalno stanje ili nivo obrazovanja, jer samoća ne bira, a potreba da se voli i bude voljen je iskonska čovekova potreba.
Kako funkcioniše bračno posredovanje?
– Upitnik je osnova svega. Tu su podaci o članu i njegovim zahtevima o partneru. Na osnovu toga pravimo predloge za sparivanje, gledajući da se zahtevi u što većoj meri poklapaju. Kada predloge podnesemo klijentima, tek ako se obe strane saglase razmenjuju se telefoni i dolazi do upoznavanja.
U kom trenutku ljudi odluče da vam se obrate za pomoć?
– Onda kada samoća počne da im smeta i imaju potrebu da nekoga sretnu. Kada ih obuzmu neka negativna osećanja, kada im se čini da su svi srećniji od njih i kada osećaju beznadežnost. Potreba da se voli i bude voljen je iskonska potreba čoveka. Drugo, mi smo socijalna bića, nismo predodređeni da živimo sami. Lično mislim da su to veoma hrabri ljudi, rešeni da život uzmu u svoje ruke.
Stiče se utisak da ljudi radije samuju nego što traže pomoć. Kakav je odnos ljudi prema bračnom posredovanju, postoje li predrasude?
– Obućaru se obratiš da ti zameni flekicu, zubaru kada te boli zub, ne vidim zašto je i dalje sramota da tražiš pomoć pri pronalaženju partnera. Ljudi zamišljaju da ovamo dolaze ružni, smotani, nesposobni, siromašni, zli. Samoća ne bira pol, godine, društveni status. Svako može sticajem okolnosti da ostane sam.
Iz dosadašnjeg iskustva, šta je to što žene najčešće traže od muškaraca i obrnuto, imaju li neke specijalne zahteve u smislu fizičkog izleda, ličnih osobina, materijalnog statusa ili nivoa obrazovanja?
– Prema onome što pišu u upitnicima, žene traže visoke, zgodne, rečite muškarce sličnog obrazovanja, zaposlene i sa određenim primanjima, koji će im pružiti zaštitu. Muškarci traže ženu koja je takođe zaposlena, ima svoju karijeru, ali koja će moći da se podjednako posveti i njima. Takođe im je važno da se sa njima ne takmiče, budući da su danas žene emancipovane u svakom smislu. Iako deluje tako, oni zapravo ne traže ništa specijalno, već samo nekog ko će sa njima biti ”barabar”. Sa godinama se i menjaju očekivanja od partnera. Mlađi traže osobu sa kojom će da zasnuju porodicu i dobiju potomstvo. Oni srednjih godina traže pre svega prijatelja, nekog sa kim će podeliti slobodno vreme, što se kaže, nekog da sa njim popiju kafu.
Da li klijenti imali neke sulude zahteve?
– Bilo je banalnih zahteva da, recimo, ako žive u centru, partner mora da živi u krugu dvojke. U današnje vreme je mnogo teže pronaći odgovarajućeg partnera jer su ljudi jednostavno prezahtevni.
Da li ste imali slučejeve da partnere pronađete ocu i snu ili sestrama?
– Pre skoro 20 godina, došla je žena da uda ćerku od 22 godine. Upitala sam je zbog čega, kada je ceo život pred njom, a ona je odgovorila da smo i njoj svojevremeno pronašli partnera sa kojim je sklopila brak za koji smatra da je idealan i da želi i da njena ćerka ima baš takav brak. Mi nismo garancija dobrog braka. Stalno naglašavamo da im mi samo pružamo priliku za novo poznanstvo, a sve ostalo zavisi isključivo od njih. Takođe, redovno nas zovu majke koje žele da ožene sinove.
Da li je sa pojavom društvenih mreža, recimo Fejsbuka, manja zainteresovanost za ovakav način pronalaženja partnera?
– Ljudi danas često partnera traže putem Fejsbuka, ali to ima i loše strane. Klijenti se žale da tako upoznaju ljude koji nisu zainteresovani za duge veze, već za prolazne avanture, flert. Oni koji se nama obrate za pomoć žele pre svega ozbiljnu vezu, a onda i brak. Takođe, na društvenim mrežama su moguće zloupotrebe jer postoji mnogo lažnih profila. Ovde je skrivanje identiteta nemoguće jer imate direktan kontakt sa klijentom, a tako se osoba bolje i procenjuje.
