Za dečaka od 15 godina, izrazito buntove mladalačke prirode, hirovitog i nepredvidivog, kakav sam bio, pravi doživljaji počinju kada sam upisao prvi razred 14. beogradske gimnazije. U isto vreme, Milorad Stojanović, zvani Miša Crnogorac, koga malo ko na Krstu i Čuburi nije poznavao, upisao je Ekonomski fakultet u Beogradu, na kojem je diplomirao u roku. Tada je već uveliko trajalo moje druženje sa njim.
To su bile godine kada se stiču pozitivne, ali i negativne navike, doba u kome želimo da izgledamo starije, odvažnije i muževnije nego što jesmo, naročito pred devojkama. Do svoje 18. godine Miša je stanovao u ulici Save Kovačevića, sada je to Mileševska, a onda se, sa bratom Draganom, sestrom Verom i majkom Danicom preselio u Kičevsku. Njegova majka, tetka Dana, odgajila je dva svoja sina i kćer sa velikom pažnjom, požrtvovanjem i čvrstinom, što su oni znali da cene i poštuju.
"Nesta para,
nesta prijatelja!"
U školskim danima svi su želeli da budu u njegovom društvu, a on je bio mladić sa kojim se malo ko mogao meriti po hrabrosti i odlučnosti. Uvek je znao da kontroliše situaciju, a ako bi dolazilo do svađa, pogotovo na igrankama, Miša nije dozvoljavao da sitne čarke prerastu u opštu tuču. Vladao je sobom, ali je umeo da vlada i drugima.
Njegovi najbolji školski drugovi bili su: Ivan Kosanić Pingvin, Slobodan Ivković Piva, Zoran Vasiljević Cokan, Sveta Kovačević, Radoslav Trubajić, Tomislav Novak, sa kojima je proveo najlepše mladalačke dane.
Bilo je to skromno vreme malih mogućnosti, ali velikog i iskrenog drugarstva koje danas, nažalost, ne postoji. Izgleda da živimo u vremenu kada se odomaćila deviza – "Nesta para, nesta prijatelja!"
Iz fudbala u boks
Mladići sa Krsta i Čubure, đaci i studenti, bili su oslonac KK Radnički i fudbalskog kluba Obilić, čiji se stadion nalazi blizu škole "Vojislav Ilić" i čiji je jedan od osnivača bio moj otac, tako da sam još kao dete svakodnevno bio na tom stadionu.
Među mladima koji su trenirali, bio je i Miša, koga su svi poznavali pod nadimkom Crnogorac. Prvo je počeo da trenira fudbal, a onda prešao u boksersku sekciju, zajedno sa drugom Dragoslavom Mihaljincem Jumbom, koji je bio golman u podmlatku Obilića.
Kada je Nikola Marjanović, tadašnji trener Partizana, pokupio sve igrače iz podmlatka Obilića, osim Mihaljinca, jer je u podmlatku Partizana branio Milutin Šoškić, Mihaljinac je s Mišom otišao u boksere i postao prvak Beograda u superteškoj kategoriji za juniore, a Miša prvak Beograda u srednjoj, za juniore. Za Mišu, reč njegove majke bila je svetinja".a ona nije želela da njen sin bude bokser, pa Miša više nije kročio u ring.
Slavlje u Taboru
sa Liberom Karkonijem
Na Tašu je 1959. godine igrano finale u malom fudbalu. Pobedila je ekipa iz našeg kraja, Čuburac, sastavljen od fudbalera koji su igrali za Obilić: Milan Radovanović Gengo, Anđelko Bašić Baške, Cvele Radojčić, Radoslav Kunić Kuna, Zoran Petrović, odbojkaški reprezentativac.
Za najboljeg igrača proglašen je Anđelko Bašić Baške. Najbolji strelac je bio Milan Radovanović Gengo, koji je kao kapiten ekipe primio pobednički pehar uz ovacije 10.000 navijača. Usledilo je veliko slavlje koje je nastavljeno u kafani Tabor.
Kafana Tabor na Čuburi jedina u Beogradu koja nije poštovala odluku grada da sve kafane moraju biti zatvorene posle 22 sata. Tu beneficiju je Taboru obezbedio najveći čuburski pesnik, Slobodan Marković, Libero Markoni, koji je u Tabor, svraćao svakog dana oko ponoći, pošto bi pozatvarao sve usputne kafane – od Orača, Male astronomije, Kalenića preko Tranda do Kikevca.
Tabor je imao stalni orkestar Cigana koji su, čim bi ugledali Libera, počeli da sviraju njegovu omiljenu pesmu Što da umrem kad me stra’ od groblje". Pobedničku i veselu noć fudbaleri Čuburca su nastavili u Taboru, lumpovalo se do sitnih sati, a ulepšao im je Libero, genije koji hoda, u svom najlepšem raspoloženju, ni trezan, ni pijan… Zdravio se sa svima, jer je sve poznavao.
Krila su tvoja
stradala
Kada se veselje malo utišalo, Libero je imao svoje zvezdane govorničke trenutke. Govorio je celu, fantastičnu baladu Sergeja Jesenjina Pijana Moskva" – "u mom prevodu, najboljem na svetu", rekao je, bez lažne skromnosti. Svi su ustali, aplaudirali i tražili još.
"Dobro! Ne mogu da vas odbijem. Reći ću vam samo kraj moje pesme, koju sam pre neki sat napisao u Oraču, sedeći sa mojim kumom filozofom Mikom Mijovićem, posle tri kile vina. Dakle, samo kraj… i sa prekidima":
Al’ to beše zloduh
što na čaše seda
ogrnut lišćem starih drvoreda
šta vredi kad nam duša skapava
na flekama kafanske salvete.
I to bi zloduh, isti slava!
Jedne jesenje noći, kod lava…
A malopre sam sreo Vinavera
i zamislite šta mi reče:
– Nećeš nas, Slobodane, videti na oblaku
ni na ptici, ni u snu, u zlatu, nikad.
Pa makar se ne probudio više.
I kad budeš leteo, ne možeš našem jatu
jer krila su tvoja stradala, a već počinju kiše.
Kiše
kiše
kiše
Decembar je beli mesec, treba na odru biti lep
Jer, proći će pored mog mira žene u žalosti".
Zabranjeno
sve što valja
Kad je završio sa stihovima, stropoštao se na prvu praznu stolicu gde ga je već čekao bokal vina. Nasuo je punu čašu i iskapio je na dušak.
Samo dva grada jače od kišnice!" – rekao je sa gađenjem. – "Moraću uskoro da odem kod oca Ignjatija u Ravanicu. Taj ima vino od crne otele i kad ovako iskapim čašu, pola sata mi zvone uši, crvene kao semafor. To je vino od loze koje su zabranili kao i sve što valja, i gurnuli nam ovaj fabrički bućkuriš, od koga mogu da idem samo na pišanje!"
|
Dišite, Čuburci Može li, genije, "Čuburci"?" – neko je zamolio.
|
