Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Posle mučnih dana po planinskim vrletima, izbeglička kolona najzad stiže na jadransku padinu albanskih Alpa. Klima je bila blaža i kiša je zamenila sneg, ali je pred njima bilo još uskih dolina, odvojenih visokim i kamenitim grebenima i klizavim tesnacima.
Uz tok Drima
“Posle zadnjeg teškog spuštanja uz duž jedne velike stenovite izbočine izišli smo u ravnicu. Trava je sada malo pomalo bivala gušća, tu je bilo ponovo velikog i bujnog drveća, oraha i hrasta. Vazduh je bio mlak i vlažan. Kolibe su zamenjivale lepe kuće od kamena. Umesto gadnih divljaka koje smo sretali u planini, mi smo nailazili na lepe momke, obučene u belo, vitke žene gipkih pokreta, izraza impulsivnog i strasnog.
Ponovo smo pratili tok Drima, sada ogromne reke, velikih zelenih okuka, koja je dolazila iz planine kroz duboki i uski klanac, zatvoren jednom velikom stenom nepristupačnog i masivnog izgleda, koja se odatle širila celom ravnicom… U seoskim dućanima sa lepim krovovima od crvene cigle mogao se sada naći duvan, kafa poslužena na istočnjački način, i male dimljene ribe. Turski govor, blag i spor, stajao je u neuobičajnoj suprotnosti sa neotesanom zvučnošću i nazalnoj intonaciji albanskog govora. Crnogorski vojnici, vojnička kapa žućkastobraon boje i mali kišni ogrtač italijanskog tipa, već su zamenjivali famozne žandarme Esad paše sa njihovim pojasevima prepunim metaka i izgledom operetskih bandita”, piše Di Boše u tekstu objavljenom 15. aprila 1916.
Blato do kolena
Reku su prelazili u velikim crnim barkama… Posle sirove i bogate Srbije, posle jednoličnih pustinja Makedonije i divlje pustoši albanskih planina, to je sada, navodi Di Boše, orijent, maglovit i blag, sa uzbudljivim i dubokim šarmom.
“Da bismo stigli u Skadar morali smo preći poplavljenu ravnicu. Trebalo je dva dana ići kroz močvare, kroz blato do kolena. Zatim, iznenada, pojavio se grad pred nama, potpuno beo, usred voda, sa svojim drvećem i ogromnim minaretima. Na ulicama je vladala velika živost. Naslonjeni na zidove, sedeli su skrštenih nogu u izlozima svojih majušnih dućana, šetajući gore dole u malim grupama, Albanci sa belim kapicama, Turci sa crvenim fesom i teškim šarenim pojasevima, prisustovali su, ravnodušni i bezbrižni, invaziji svoga grada. Talas je stizao sa svih strana, preplavljujući sve…”
Obećani grad
Kasarne, privatne kuće, sve ledine oko grada su bile već prepune dok su stalno pristizali sa jugoistoka, silazeći sa albanskih planina, sa severa i preko jezera, dolazeći iz Peći i Crne Gore.
“Mirni Turci, elegantni i vitki Albanci, mirditski planinci divljeg izgleda i nošnje koja je bila varvarski raznovrsna, gledali su nas bez reči. Ali osećalo se da se u njima skuplja potmuo bes pomešan sa strahom. Ta nagla navala stanovništva imala je u Skadru isti efekat kao svuda drugde. Životne namernice su ubrzo nedostajale, u toku od nekoliko dana, opet nije bilo hleba. Iznenađena razvojem događaja, crnogorska vlada je bila nespremna. Uostalom, šta je mogla da spremi? U Crnoj Gori, takođe, već mesecima je vladala glad! Iste scene kojima sam prisustvovao u Prizrenu i prethodno u Prištini u Kruševcu i u Skoplju su se ponavljale u Skadru, koji je bio za iscrpljenu vojsku obećani grad, spas. Stoga je razočaranje bilo strašno. Pred zoru su dvokolice za pesak prolazile kroz logore da pokupe leševe umrlih u toku noći”, navodi ratni izveštač.
Srbija više ne postoji
Glavni štab se u Skadru dao na posao. Radilo se na pripremi novog celovitog plana i prikupljanju municije i životnih namirnica.
“Ideja da treba napustiti borbu i ukrcati se dovodila je oficire do očajanja: ‘Oni dakle hoće da nas odstrane, da nas deportuju!’, govorili u mi. ‘Bolje da nam daju brašna i topove i videće za šta smo mi još sposobni.’ Ali, malo po malo, izveštaji sa fronta su stizali. Prizren, Peć i Bitolj su bili nepovratno izgubljeni. Srbija je prestala da postoji i neprijatelj se sa svoje strane angažovao u planinama i stalno je napadao pozadinske zaštitne jedinice uporno progoneći zadnje ostatke armije. I kao da bi potvrdio te žalosne novosti jedan neprijateljski avion je dolazio svakog dana, u podne, da nas zaspe bombama. Mi smo stigli dovde vođeni idejom da će ovde biti kraj naše bede i evo nazirala se budućnost još strašnija i mračnija nego ikad”, zaključuje Švajcarac.
Oaza mira
Zahvaljujući intervenciji crnogorskog guvernera, vojvode Boja Petrovića, kog je Pol di Boše upoznao na jednom od ranijih putovanja proveo je u Skadru nekoliko skoro srećnih dana.
“On je rekvivirao za mene jednu sobu kod jednog mladog viđenog muslimana koji me je dočekao veoma naklono. To je bila, u jednoj zabačenoj uličici, jedna stara turska kuća okružena ogromnim zidovima, sa dvorištem gde su kokoške i ćurke kljucale i jednim vrtićem sa nejednakom travom… Dali su mi jedno veliko svetlo odeljenje, sa bojama blagim i izbledelim, ukrašeno malim zidnim slikama šarmantno naivne i smirujuće. Okolo, ispod prozora ograđenih rešetkama, postavljen je široki divan, crven i beo. Uveče, jedan mali sluga, nem, brz i uvek nasmejan, dolazio je, ostavljajući svoje papuče na vratima, otvarao je plakar, odatle izvlačio dušek, lepe pokrivače od svile sa velikim plavim i žutim cvetovima, nameštao mi je krevet direktno na podu, na tepihu. I to je bilo u sred tog bučnog života, grozničavog i neizvesnog, kao jedna oaza mira i snova”, prisetio se novinar.
