Kralj Stefan Nemanjić je svom sestriću Nikši prilikom udaranja temelja Moračkom manastiru dodelio Moraču, Rovac i Gornju Župu, a ovaj se potom naselio u župskom selu Podgorje, današnjem Zagradu, gde će kasnije i večno počinuti. Tako piše Milan Peković. I Momir Šundić kaže da je Nikša stolovao u selu Zagrad, da je bio vešt i hrabar ratnik i da je stoga brzo i lako stekao naklonost Ugrenovića, koji su tada vladali Onogoštom, odnosno današnjim Nikšićem. Vlastoljubiv kao i otac mu, Nikša je, izgleda, pokušao da zagospodari Onogoštom (Nikšić) pa je u jednom trenutku sa sinovima Radovanom, Milutinom, Vladimirom i Gezimirom (kao što se vidi, u pitanju su sasvim druga, drugačija imena Nikšinih sinova od onih koja u svojoj studiji spominje profesor Radoje Uskoković, prim. B.S) – svi su bili maskirani kao drumski razbojnici – zapao u zasedu i naumio da ubije bana Ugrena koji je s pratnjom išao u Župu, u Staro Selo, gde je imao pobratima Petra Viljaju. Uspeli su, međutim, samo da ga rane jer je banu u pomoć pritekao pobratim.
Očev vranac
Milan Peković ovako opisuje šta se potom dešavalo: "Ugrenovića polože na nosila i krenu niza Župu prema njegovom dvorcu u Moštanici. U današnjim Liverovićima sretne ih Nikšin najmlađi sin Gojak, koji je bio krenuo u trgovinu u Ribnicu pa se vratio, čuvši da je otac sa braćom napao bana. Gojak počne proklinjati oca i braću zato što su mučki napali njegovog gospodara i zamoli da mu dopuste da ga cjeliva. Ovi polože nosila, a Gojak kradom izvuče nož i njime Ugrenu zada smrtonosni udarac…" Peković dalje kaže kako je Gojak uspeo da se probije kroz zbunjenu banovu pratnju i masu sveta koja se okupila, da se domogne konja i na njemu krene da beži prema Podgorju. Za njim je u poteru krenulo nekoliko banovih pratilaca, jedan ga je sustigao na samom ulazu u selo i uhvatio mu konja za rep, ali se Gojak u nevolji dosetio, mahnuo nožem i konju odsekao rep, a ovaj, podstaknut žestokim bolom, poleteo još brže i uneo i spasio Gojaka sigurne smrti, a u Liverovićima, na mestu gde je ubijen ban Ugren, i danas, kako tvrdi Peković, stoji tada podignuti spomenik. Da li iz straha od osvete ili, kako tvrdi Milan Peković, zato što se naljutio na oca koji nije udovoljio njegovoj želji da mu zavešta vojvodstvo i vlast, odnosno pravo da ga posle smrti nasledi on a ne, kako je bilo po pravdi i običaju, najstariji sin Radovan, Gojak je potom odselio u Rovca i od njega su se vremenom razvila nekolika velika i veoma poznata bratstva, pored ostalih i Bulatovići, Vlahovići i Šćepanovići. Od ostala tri Nikšina sina (četvrti, Vladimir, se, izgleda, vratio na dedovinu u Grbalj) razvilo se veliko pleme Nikšići, a Župljani i Dragovoljići, svi koji slave Lučin dan, vode, navodno, poreklo od Gezimira i Milutina. I po legendi na koju se poziva Momir Šundić, Nikša je poginuo na Lukavici, baš kao i po onoj koju je zapisao Milan Peković u svojoj već pomenutoj knjizi. On je, navodno, dugo patio za svojim najmlađim sinom koji je odbegao od njega i obestrvio se, a kad je pod starost doznao da se on naselio i skućio u Rovcima, otišao mu je u posetu i pomirio se s njim. Dok se jednom, tako – bilo nekako oko Ilindana – vraćao iz Rovaca, na Lukavici su ga sačekali razbojnici i ubili, i njega i svu mu pratnju (Milan Peković veli da je u pitanju bila četa Bratonožića). Jedan od razbojnika, koji je ugrabio Nikšinog konja, oružje i odelo, požurio je iz istih stopa u Ribnicu, odnosno Podgoricu, da to proda i unovči. Na njegovu nesreću, na pazaru se zadesio Nikšin sin Radovan, koji je odmah prepoznao očevog vranca, oružje i odelo.
Nudeći mu velike pare, on je razbojnika uspeo da namami i izvuče sa pazara, a potom ga je ubio i oteo mu plen. Odatle je požurio na Lukavicu i našao mrtvog oca i njegovu pratnju. Nikšu sahranili u selu Zagrad, a na Lukavici, na mestu njegove pogibije, postavljen je veliki mramor – kiljan, po kojem se i to mesto od tada zove Nikšin kiljan (u narodu je vremenom prevladao kraći oblik imena – Nišin kiljan, baš kao što mnogi i danas Nikšić zovu Nišić). Na Nišinom kiljanu Rovčani, Moračani, Župljani, Piperi i Zagarčani, zbratimljeni i povezani i dalekim rodbinskim vezama i još više plemenskom slogom i ljubavlju, s blagoslovom mitropolita crnogorsko primorskog Amfilohija i vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija, pre nekoliko godina su podigli i hram posvećen Svetom Iliji, a za dušu svog prapretka Nikše. Prelepo kameno zdanje, na više od 1.600 metara nadmorske visine, sagrađeno je po projektu arhitekte hadži Radovana Radovića i prilozima vernika i poštovalaca svetog Ilije, ne samo potomaka vojvode Nikše, već svih koje ovaj sabor privlači i okuplja svake godine. Nekada su se ovde, na Nišinom kiljanu, na golometiji lukavičkoj sa, kako pesma veli, 377 izvora, okupljali gorštaci iz prenaseljenih katuna sa Konjska, Luka i Bara Bojovića, sa Ćeranića Gore i Krnova, Ckare Piperske i Zelenih Bregova, ispod Žurimova i Crvenog Ždrijela, sa Lole i Javorja, Kape Moračke i Vragodola, Doli, Subotišta i Ropušnice, sa Utlice, Brnjika i Trebiješa… Dolazili Moračani, Rovčani, Piperi, Župljani, Zagarčani, Bijeljani, Uskoci i Drobnjaci, sve besputima i nedohodima, pješke ili na gizdavim sedlenicima, stazama i bogazama kojima su bili vični samo stari i iskusni čobani, vuci i hajduci. Danas njihovi potomci uglavnom stižu na metalnim hatovima, putevima koji su prokrčeni kroz bespute, od Nikšića s jedne i od Morače i Rovaca uz Velje Duboko s druge strane… Kad je, nakon pogibije bana Ugrena, Nikša sa sinovima zavladao njegovom banovinom, najstarijem Radovanu je, po podacima Milana Pekovića, dao Trebjesu, posede u Rudom Polju, Hrvaćevu (današnji Rubeži, naselje na periferiji Nikšića) i imanja u Ozrinićima, Kličevu i Straševini. Milutina je naselio u Liverovićima i dao mu još i sela Dragovoljiće, Jugoviće, Carine i Bastaje, sve do Mačka i Gradine (Radoje Uskoković kaže da su ovaj prostor naselili potomci Nikšinog sina Olivera – i tvrdi da to nije predanje već da za to postoje i brojni realni i ozbiljni dokazi). Trećeg sina Vladimira je, kako je već rečeno, poslao na očevinu u Grbalj, a četvrtog, Gezimira, zadržao kod sebe u Podgorju, odnosno današnjem Zagradu i dao mu još i Kuta, Vasiljeviće, Bjeloševinu i Morakovo.
Pogrom zbog Župljana
Dragovoljići su se, po predanju, u davna vremena zvali Trensovo, ali kad se tu naselio Nikšin unuk, Milutinov sin Drago, Trensovo je vremenom dobilo ime Dragovoljići. Iako su po svom prirodnom, geografskom položaju bliži i pripadaju Župi Nikšićkoj, meštani Dragovoljića kažu da oni nisu Župljani, da ne pripadaju Župi već Lukovu (neki bi se, vele, čak i uvredili da im kažete da su Župljani, a taj animozitet, po prilici, traje još od 1917. godine, od ubistva austrougarskog oficira Franja Ferjančića i pogroma koji su Dragovoljići, ni krivi ni dužni, tada pretrpeli zbog Župljana, odnosno župskih komita). Sigurno je svakako da su Dragovoljići svojevremeno administrativno pripojeni Lukovu, odnosno lukovskoj kapetaniji, navodno da bi brojčano bio ojačan lukovski bataljon, pa je tako ostalo i do danas.
|
Šarka pod krstom
Meštani Dragovoljića, i ne samo Dragovoljića, ovdašnju crkvu Svetog Spasa zbog nečeg zovu "šarka". Da li zbog toga što je doziđivana i dograđivana, da li zbog drevnog i do danas dobro očuvanog živopisa u polovini, onom starom, prvobitnom delu crkve – niko posigurno ne ume da objasni, ali svi joj gotovo sa strahopoštovanjem izgovaraju ime. Postoji, naime, verovanje da je ovo sveto mesto gde se ne sme krivo kleti. Vele: onaj ko se zakleo pred oltarom šarke dragovoljske, ljudi su mu verovali kao da se zakleo i pred ćivotom svetog Vasilija Ostroškog, a nije se imao rašta mučiti i dobru nadati ako se krivo zakleo…
|
