Sve najveće ratne mornarice sveta, problemu pozicioniranja i upotrebe razarača, pristupaju na maksimalno ozbiljan način. Zbog svoje sposobnosti ofanzivnog dejstva po tačkama na kopnu, vodi i u vazduhu, razarači predstavljaju moćno oružje u arsenalu najvećih sila, na koje se one oslanjaju, kako u mirnodopskim, tako i u ratnim uslovima.
Sjedinjene Američke Države, u čijem je vlasništvu najmoćnija svetska mornarica, razvoju razarača pridaju veliki značaj, u želji da ih učine što efikasnijim, a ponekad i što spektakularnijim instrumentom za zadovoljenje planetarnih geopolitičkih aspiracija Vašingtona. Pritom, ne štedi se na ljudskim i tehničko-tehnološkim resursima. Ipak, ponekad finansijski troškovi primene najsavremenijih tehnologija u razvoju ovih ratnih brodova mogu da budu uzrok odustajanja od njihove operativne upotrebe.
Propast projekta
Primer za tako nešto je projekat razvoja razarača DDG-1.000, iz klase USS Zumnjalt. Ovi razarači su zamišljeni kao zamena za dotadašnje Arleigh Burke razarače koji su bili funkcionalni, ali koji na simboličkom nivou nisu predstavljali oružje iz naučno-fantastičnih filmova.
Novi razarači umnogome nalikuju tome. Sa autentičnom, hidrodinamičnom građom, destruktivnijim oružjem u odnosu na prethodnike, ugrađenom stelt tehnologijom, koja treba da ih čini nevidljivim radarima protivničkih, ali i savezničkih armija, značajno većom dužinom i za trećinu manjom posadom, činilo se da novo američko superoružje nema mana. Ipak, takva ocena se pokazala preuranjenom. Pored same diskutabilnosti određenih tehničko-tehnoloških rešenja implementiranih u razvoju borbenog plovila (između ostalog, postoje neslaganja oko efikasnosti stelt tehnologije kod ratnih brodova), projekat je osuđen na propast iz jednog još očiglednijeg razloga – cene.
Kada je 1994. godine naručena konstrukcija ovih “razarača budućnosti”, planirana je izgradnja 32 broda, od kojih se očekivalo da zamene postojeću flotu konvencionalnijih razarača, i da budu operativni narednih 50 godina. Prvobitni budžet je iznosio 50 milijardi dolara. Ipak, kako je cena pojedinačnog broda iz godine u godinu rasla sa 1,3 milijarde na čak tri milijarde, flota razarača je postajala sve manja, tako da su na kraju izgrađena samo tri broda.
Budžetska kresanja
Jednostavno, nepodnošljivi i nezadrživi rast cena tehničkih inovacija koje su inkorporirane u razvoj 190 metara dugačkih ratnih brodova uticao je na redukciju broja plovila koja je trebalo da “van radara” budu udarna pesnica američke pomorske vojne moći.
Budžetska kresanja su nešto na šta projektanti američkog naoružanja moraju da se naviknu, pri čemu se pravi balans između onoga što se čini primerenim iz ugla američkih poreskih obveznika s jedne strane, i očuvanja postojeće globalne vojne dominacije Amerike s druge strane.
Razarače USS Zumnjalt je, u neku ruku, glave došlo to što kost-benefit analiza nije bila na njihovoj strani. Ipak, odustajanje od ovog projekta ne znači i odustajanje Vašingtona od borbe za dominacijom svetskim okeanom, delom sveta na kom su nastajale, ali i nestajale imperije.
Stelt tehnologija
Primena stelt tehnologije u konstrukciji superrazarača dovela je do toga da brod dužine 190 metara na radaru izgleda kao mali ribarski čamac. Time bi, verovalo se, stekao strategijsku prednost u ratnim uslovima, kao i prilikom dejstava u opasnim vodama. Ipak, kako razarači često plove u floti sa drugim brodovima koji nemaju karakteristike “stelt” nevidljivosti, time se, praktično, obesmišljava višemilionska investicija u ugradnji ove tehnologije koja se koristi, pre svega, prilikom konstrukcije borbenih aviona.
Obezbeđuju nosače aviona
U grupi brodova koji prate američke nosače aviona, po pravilu su najmanje dva razarača koji imaju svojevrsnu ulogu “obezbeđenja” morskim kolosima koji, opet, služe kao aerodromi za borbene avione na moru. Samim tim, a u cilju projekcije svoje vojne suprematije, kao i hegemonije u planetarnim okvirima, Vašington insistira na razvoju sve sofisticiranijeg naoružanja u mornarici, kako u pogledu inovacija u najnovijoj klasi nosača aviona USS Gerald Ford u odnosu na Nimitz klasu, tako i u pogledu operativnih sposobnosti razarača. Jednostavno, nadmoć na moru predstavlja nezaobilaznu kariku u lancu vojnim dominiranjem sveta i Amerika nije spremna da se te svoje nadmoći tako lako odrekne.
