Rat je simptom neuspeha čoveka kao životinje koja misli, govorio je američki nobelovac Džon Stajnbek. Zna se da u doba sukoba niko ne izlazi kao pobednik. Još u vremenu pre vremena čovek se borio za slobodu, svoje parče zemlje, vode ili mesta pod suncem.
Veliki ratovi tresli su planetu odvajkada. Istoričari su pokazali da su se ponekad ratovi nakratko prekidali isto toliko bizarno kao i kada su počinjali. U većini situacija viša sila je režirala to kratkotrajno primirje.
Postoji priča da je za vreme trećeg mitridatskog rata, koji je Rimsko carstvo vodilo protiv Mitridata Šestog, kralja Ponta, rimski izaslanik po imenu Lukul poslao je uvredljivu poruku svom protivniku. Lukul je rekao da je njegov rival lovac koji je tolika kukavica koja bi jedino ušla u prazan brlog jer nije dovoljno hrabra da se suoči sa životinjom oči u oči. Kralj Ponta je odmah podigao vojsku na noge i u okatrenuću se formirala bojna linija od oko 30.000 duša.
Pre nego što su se dve armije susrele, krvoproliće je zaustavio, ni manje, ni više, nego meteor koji je pao na zemlju između neprijatelja. Svemirski kamen je navodno bio izrezbaren tako da je podsećao na glavu divlje svinje. Ljudi su protumačili ovu pojavu kao znak sa nebesa da ne treba da ukrštaju koplja i svaka vojska je otišla na svoju stranu.
Tokom Prvog svetskog rata u istočnoj Africi koju su držali Nemci, britanske snage koje je predvodio general Artur Ejtken napale su luku Tanga. Britanci su imali mnogo problema od malo obučenih vojnika, preko nedovoljno informacija o protivniku do toga da nisu slušali savete lokalnog stanovništva o području gde su ratovali.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, umešao se prst sudbine koja nije bila blagonaklona ni prema Britancima ni prema nemačkim snagama. U pitanju je bio roj pčela. Tokom bitke, velika kolonija pčela bila je uznemirena i napala je obe strane. Bile su toliko razjarene da su prekinule borbe jer su Nemci i Britanci bežali glavom bez obzira.
Krajem 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata, Italija se predala neprijateljima. Do 1944. Saveznici su koristili veliki broj vazdušnih baza u zemlji kako bi se oduprli nacističkim snagama na severu. Jedna takva vazdušna baza bila je smeštena ispod čuvene planine Vezuv i bila je dom 340. bombarderske grupe.
Marta 1944. godine, u srcu rata, vulkan je počeo da besni. Bombarderi su izgubili 88 aviona, što je bilo više nego u bilo kom nedavnom nacističkom napadu. Zapovednik je zapisao da je oluja tj. gnev prirode bio nezamisliv. “Malo kamenje je padalo na svakih 15 minuta, nebesa bi se otvorila, a džinovski predmeti bi se tada sručili na zemlju. Kažem ‘nebesa’ umesto planine, jer je tako izgledalo. Kamenje nije bilo izvučeno iz vulkana, već je ispadalo iz oblaka i udaralo u tlo velikom silom.”
Tamno nebo kao znak
Astronomska pojava koja je okončala rat bila je pomračenje Sunca. Tokom 585. p. n. e. Lidijci i Medijci borili su se šest godina i nijedna strana nije dobila prednost. U jednom trenutku je ubijen sin kralja Medija i navodno je neprijateljima poslužen kao obrok.
Tokom bitke kod Halisa došlo je do potpunog pomračenja Sunca, a tamno nebo je zapanjilo ljude. Obe vojske su ovo shvatile kao znak da treba da okončaju neprijateljstva. Na kraju, ovo privremeno primirje dovelo je do trajnog prestanka čitavog rata kada se ćerka kralja Lidije udala za drugog sina kralja Medija.
Truba zamenila pušku
Nije samo gnev prirode taj koji može da pauzira rat, već i ljubav prema umetnosti. Postoji priča da je građanski rat između Severa i Juga u Americi svojevremeno prestao, a vojnici su umesto oružja odmeravali snage muzičkim instrumentima. Vojnici Konfederacije su, jednom prilikom, kako tvrdi profesor Univerziteta u Virdžiniji, otvorili koncert pesmom, a nedaleko od njih neprijatelji su odgovorili svojom numerom. Prestali su da se bore i počeli da sviraju jedni drugima.
