Bolest, nemaština i nemoć naterali su i ovog septembra Miloša Jovanovića, ratnika sa Košara i žitelja zabitog sela Troštice na Goliji, da na pragu još jedne zime zatraži pomoć dobrih ljudi.
Najpre saboraca iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore i dobrotvora iz belog sveta, posebno čitalaca “Vesti” koji su mu poslednjih godina najviše pomogli. Skoro deceniju je štićenik našeg Humanitarnog mosta i pred ovu zimu humana dijaspora jedina mu je nada.
Ponovo je ovaj hrabri branilac Srbije u nevolji jer od socijalne pomoć, manje od 100 evra, ne može da kupi lekove i izmiri dug za struju, a pošto nema nikakva druga primanja, ne uspeva da nabavi brašno i druge namirnice i prehrani sebe i sestru Marinu. Posebno ga je, kaže, zabrinulo upozorenje novopazarske elektrodistribucije da će mu, ako hitno ne izmiri dugovanje od oko 200 evra, isključiti struju.
Pritisle muke
– Samo mi još fali da, pored svih drugih muka, ostanem u mraku. Ta opasnost stalno mi je nad glavom jer, iako trošimo vrlo malo kilovata, za nekoliko sijalica, TV, veš-mašinu i frižider, ne mogu da platim račune za struju. Jednostavno, nemam od čega – jada se Miloš i naglašava da se dug brzo udvostruči u utrostruči, da stižu i kamate i da iz dana u dan zapada u sve veće nevolje.
Bilo je obećanja iz Novog Pazara i Beograda da će mu, dok ne dobije invalidsku penziju, bar svetlo biti besplatno i da mu zbog dugovanja neće seći struju.
– Nažalost, ništa od toga. Kao da ovoj državi ništa nisam dao. Ja prolivao krv na Kosmetu za Srbiju i izgubio živce i zdravlje, a država meni siromašku i teškom bolesniku ne može da obezbedi ni svetlo – dodaje on.
Miloš objašnjava da su i sestra Marina i on nesposobni.
– Ja sam totalni invalid, a sestra je imala težak prelom noge i još se oporavlja. Nemoćni smo da bilo šta radimo i zaradimo. Da nije bilo dobrih ljudi koji su nam sagradili kuću od 50 kvadrata i povremeno nam pošalju poneku donaciju, ne znam kako bismo uopšte preživeli. Svaka pretnja isključenjem struje koju nemamo od čega da platimo dodatno me potrese i razboli – jada se Miloš i podseća da nakon povratka sa Kosova 18 godina nije imao zdravstvenu knjižicu, pa je svaki lekarski pregled i svaki lek, najčešće pozajmljujući se, morao da plaća.
Težak invalid
Nadao se da će, nakon što su vojni lekari na VMA konstatovali da je teški invalid, dobiti bar minimalnu invalidsku penziju ili neku pomoć.
– Mislio sam da kao neko ko je krvario za ovu zemlju bar to zaslužujem. Prošlo je od tada sedam godina, a od moje penzije još nema ništa. I to malo crkavice od socijale što sam dobijao, nedovoljno i za hleb, jedno vreme mi je bilo, ne znam zašto, obustavljeno – dodaje Miloš.
Hido Muratović, poznati humanitarac iz Novog Pazara, kaže da je jadno i tužno što se država ovako ponaša prema Milošu.
– Tolike godine nije imao besplatno lečenje. Tek pod pritiskom medija omogućen mu je pregled na VMA. Nije imao ni krov nad glavom i gladovao je, a sada, kada su mu saborci i dobri ljudi iz celog sveta sagradili skromnu kuću, država ga ostavlja bez svetla i ikakve pomoći. Loša je to poruka mladim ljudima – kaže Muratović koji je pre osam godina Milošu, njegovoj pokojnoj majci Rosi i sestri Marini prvi odneo humanitarnu pomoć.
On je pozvao sve Miloševe saborce i dobrotvore iz naše dijaspore da mu se pomogne.
– Miloš je zaslužni ratnik, težak bolesnik i još teža sirotinja. Bez ozbiljnije brige i pomoći države, koje za sada nema, dobri ljudi su mu jedina nada – poručuje poznati humanitarac.
Problemi sa srcem
Zbog strahota i trauma koje je kao golobradi vojnik preživeo u bitkama na srpsko-albanskoj granici, Miloš je teški invalid, usled metaboličkih i hormonalnih poremećaja. Iako je pri povratku sa Kosova imao samo 20 godina i 70 kilograma, ugojio se na čak 160 kila, teško se kreće, ima velike probleme sa srcem i stomačnim bolestima, a da nevolja bude još veća, suočava se i sa ozbiljnim psihičkim krizama.
Samo dve donacije
Ranije je Milošu stizalo mnogo više pomoći, pa je zime čekao sa obezbeđenim ogrevom i solidnim zalihama brašna i lekova. Tokom ove godine stigle su mu samo dve donacije, ukupno oko 250 evra, i sve je potrošeno za lekove. Pošto se bliži zima, ogrev mu je sada najveća briga, svoje šume nema, a za kupovinu drva mora da spremi bar 600 evra, a da li će mu kuća biti topla isključivo zavisi od ljudske dobrote.
