Neočekivano koliko i obeshrabrujuće, američki i kineski mediji došli su do konsenzusa koji nisu tražili. Rat oko Tajvana je neminovan, saglasni su. I samo je pitanje vremena kada će izbiti — već sada, ili u roku od narednih šest godina. A reč invazija sve više je u upotrebi na obema stranama, koje (još) nisu u otvorenom sukobu.
„Tajvan se sada nalazi u srcu sve dubljeg razdora između Kine i SAD. Sudbina ostrva ima potencijal da preoblikuje regionalni poredak, pa čak i da izazove vojni sukob — planiran ili ne“, piše „Njujork tajms“.
Kineski rokovi
Neki tvrde da bi (predsednik Kine) Si Đinping mogao da oseti obavezu da osvoji Tajvan kako bi krunisao eru svoje vladavine“, zastrašuje ovaj list svoje čitaoce i tvrdi da je „po prvi put kineska vojna moć učinila osvajanje Tajvana zamislivim poduhvatom, možda čak i primamljivim. SAD žele da osujete invaziju, ali njihova vojna dominacija u Aziji postojano opada“.
„Za nas, pitanje je samo kada će se to dogoditi, ne i da li će se dogoditi“, citiran je viceadmiral Majkl Studmen, direktor obaveštajne službe američke Indo-pacifičke komande. A „Vol strit džornal“ istim povodom podseća i da su „najviši vojni zvaničnici SAD ocenili da je verovatno da će Peking upotrebiti silu protiv Tajvana u narednih šest godina. Drugi zvaničnici kažu da bi kineski rokovi mogli da budu i kraći od toga“.
„Vol strit džornal“ otkriva i da su „američke trupe angažovane na ostrvu već najmanje godinu dana“ i da „u tajnosti obučavaju lokalne snage“. I to uprkos sporazumu Vašingtona i Pekinga o uspostavljanju formalnih odnosa koji je pre 42 godine, pored ostalog, predvideo i potpuno povlačenje američke vojske sa ostrva koje Kina smatra neotuđivim delom svoje teritorije.
Imajući baš to u vidu, kineski „Global tajms“ u redakcijskom komentaru upozorava da će ovo „razotkrivanje prisustva američke vojske na Tajvanu samo ubrzati rat u moreuzu“:
„Moramo jasno da im poručimo da će jačanje američko-tajvanske zavere dodatno osnažiti odlučnost matice da ujedinjenje ostvari silom. To će takođe ubrzati pripreme za vojnu akciju i kritični momenat dogodiće se i ranije… Angažovanje američke vojske na Tajvanu moramo odlučno da definišemo kao ’invaziju‘. Matica ima pravo da izvrši vojne udare na njih u bilo kom trenutku. Nećemo dati nikakva obećanja u pogledu njihove bezbednosti. Kad izbije rat u Tajvanskom moreuzu, američko vojno osoblje biće prvo koje će biti eliminisano… Matica će biti ona koja će odlučiti kada će vojni udari biti sprovedeni… Nećemo plesati po njihovim notama, nego ćemo njihove trikove skršiti strateškom agresivnošću.“
Ratne igre Pentagona
Ovo živopisno upozorenje upotpunjeno je i video-snimcima manevara kineske vojske na kojima je uvežbavan pomorski desant. Održana dva dana nakon pada Kabula, ukazuje „Njujork tajms“, bila je ovo „jedna od najvećih vojnih vežbi ikada, na kojoj je simulirana invazija preko Tajvanskog moreuza“.
Sopstvene simulacije, otkriva njujorški list, sproveo je u oktobru prošle godine i Pentagon i „ishod je uzbunio politički i vojni establišment u Vašingtonu… U ratnim igrama, barem još od 2018, američki ’plavi‘ timovi neprestano gube… Strogo poverljiva igra kulminirala je kineskim raketnim napadima na američke vojne baze i ratne brodove u regionu i potonjim vazdušnim i amfibijskim napadom na Tajvan… Zvaničnici su zaključili da bi Tajvan, uz podršku SAD, mogao da izdrži možda dva ili tri dana pre nego što njegova odbrana bude skršena“.
Dodaje se i da najnoviji izveštaj Pentagona ocenjuje da su „kineske mogućnosti već prevazišle američku vojsku u nekim oblastima, uključujući izgradnju brodova, konvencionalne balističke i krstareće rakete i integrisane sisteme vazdušne odbrane“.
A istovremeno je, kako javlja „Fajnenšel tajms“, „u znak protesta zbog spore tehnološke transformacije vojske SAD i zato što ne može da gleda kako Kina pretiče Ameriku“, ostavku podneo glavni softverski oficir Pentagona Nikolas Šalan.
Obruč američkih saveznika
Da li je rat oko Tajvana neminovan ili ga je Amerika već izgubila? Šta planira Vašington, a šta Peking? Ili je oružani sukob među njima ipak nezamisliv ne samo zbog nuklearnog oružja, već i zbog ekonomija koje su neophodne jedna drugoj, kako baš ovih dana napominje američka ministarka trgovine Džina Rejmondo?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili general-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i nekadašnji dopisnik naših medija iz Pekinga Milorad Denda.
Objašnjavajući kako je i zašto Tajvan „postao centralna pozornica — ako ne i centralna drama — u strateškom nadmetanju SAD i Kine“, kao što je za „Njujork tajms“ rekao Evan Medeiros, funkcioner Nacionalnog sveta za bezbednost u vreme Baraka Obame, Milorad Denda ukazuje da je „američki interes da se podigne temperatura oko Tajvana, jer je to sastavni deo njenog plana za Indo-pacifik da se oko Kine napravi obruč saveznika koji će je blokirati i izolovati. Peking je toga, naravno, potpuno svestan i jako dobro zna da je sada prelomni trenutak da se ne dozvoli da Tajvan bude uvučen u jedno takvo savezništvo. Zato i odgovara veoma oštro i upozorava da je spreman za rat iz koga će, siguran je, izaći kao pobednik“.
– Još od završetka građanskog rata Tajvan je ostao nerešen strateški problem za koji se Kina nada da će biti okončan mirnom reintegracijom ostrva. Čitav taj prostor za nju je od životnog značaja, i sigurno je da od svojih planova neće odustati – uveren je general Kovač, i objašnjava zašto Kina neće reagovati ishitrenom upotrebom svojih vojnih snaga:
– Kina je u poziciji da može da čeka, jer faktor vremena radi za nju; sve procene, naime, govore da će ubuduće sve više, uz njenu ekonomsku moć, u porastu biti i njena vojna moć.
Predsednik Si Đinping, skreće pažnju Milorad Denda, „rekao je da je mirno ujedinjenje u interesu svih, ali je dodao i da, ako bude prepreka ujedinjenju, onda nije isključena ni vojna opcija. Peking to govori decenijama, ali do sve zaoštrenije retorike sad dolazi zbog sve većeg angažovanja Amerike u ovom delu sveta, pravljenja novih vojnih sveza kao što je AUKUS sa Australijom i Velikom Britanijom, s namerom da se zaustavi proces opadanja američke vojne dominacije na prostoru Pacifika. Stoga i pitanje Tajvana sve više postaje pitanje ovladavanja prostorom Indopacifika. A, čini se, i jedini preostali adut u sučeljavanju s Kinom koji Amerika još ima.“
Strateško strpljenje
Upravo stoga, smatra general Mitar Kovač, „sada i jedna i druga strana razrađuju različite scenarije, pa i vojne, i uvežbavaju ih u manevrima na tom prostoru. Mislim, ipak, da Amerika jako dobro zna da nema varijante po kojoj bi iz tih sukoba mogla da izađe kao pobednik; pretnje koje se upućuju Kini pre svega razumem kao pokušaj Sjedinjenih Država da i dalje ostanu prisutne na tom prostoru. Verujem da je Pentagon već upozorio političare u Vašingtonu kakvo je stanje stvari u vojnom pogledu, ali oni kalkulišu i ne žele da to i javno iskažu – jer bi time ogolili i rastuću nemoć te sile koja u sve većem broju regiona na svetu prestaje da bude jedina sila, što je bila u vreme svoje najveće moći.“
S druge strane, što se Kine tiče, objašnjava Milorad Denda, „njen odnos prema reintegraciji Tajvana najbolje se može definisati kao strateško strpljenje. A to znači da se neće ulaziti u avanture u kojima nije unapred poznat rezultat, ali i da će se istovremeno spremati za sve opcije, pa i za vojnu. Koja će biti upotrebljena tek kad njen ishod bude izvestan, i kada se bude znalo da Amerika neće reagovati.“
S tim u vezi, piše „Njujork tajms“, „neki savetnici i bivši zvaničnici u Kini veruju da Sjedinjene Države više nemaju volju za slanje svojih vojnika ako bi izbio rat oko Tajvana…“
A sličan stav iskazuje i viceadmiral Robert Tomas, bivši zapovednik Sedme flote stacionirane u Japanu: „Na kraju dolazite do pitanja koliko ste daleko spremni da idete da biste odbranili Tajvan. Razmišljao sam puno o tome, i ne znam da li su Sjedinjene Države voljne da vide mlade Amerikance koje kući dopremaju u mrtvačkim sanducima zbog odbrane Tajvana.“
„Naravno da motivi Amerike ne mogu da budu ni blizu onima koje ima Kina da zagospodari sopstvenim životnim prostorom i da svoj narod ujedini u istoj državi“, komentariše general Kovač, i ističe još jedan važan razlog koji bi SAD morao da odvrati od bilo kakve vojne avanture u Indopacifiku: „Kako će odreagovati multinacionalne korporacije sa sedištem u Americi, koje su svoju proizvodnju bazirale u Kini i računaju na njeno tržište? Ekonomski interesi na kraju će ipak naterati političare da pronađu rešenja bez rata, i da bitke koje biju ostanu bez krvi…“
Ovoj prognozi u prilog idu i relativno razumne reči Džine Rejmondo, ministarke trgovine SAD, koja kaže: „Nema svrhe govoriti o razdvajanju. Nemamo nikakvog interesa za hladni rat s Kinom. Ona ima preveliku ekonomiju za to – mi želimo pristup njihovoj ekonomiji, i oni žele pristup našoj ekonomiji.“
– Sve brojke o trgovinskoj razmeni i ekonomskom napretku pokazuju da je propao pokušaj Amerike da se ekonomski obračuna s Kinom. Neće mnogo bolje proći ni svojevrsna kompenzacija za tu izgubljenu bitku, u vidu ovog pokušaja vojnog opkoljavanja Kine. Ona neće moći da bude nadvladana, i u Vašingtonu će morati da dođe do otrežnjenja. Sve drugo predstavljalo bi put bez povratka – zaključuje Milorad Denda.
