Opšta otimačinaIako je invazija nominalno bila pod komandom jordanskog kralja Abdulaha, svaka od zemalja u invaziji je imala svoje planove. Abdulah je imao izvesne tajne pregovore o podeli Palestine s Jevrejima, ali je želeo da svojem kraljevstvu pridoda i Liban i Siriju i stvori arapsku superdržavu. Nije ni čudo što mu drugi arapski lideri nisu verovali. Nisu verovali ni jedni drugima. Svi oni su želeli da otmu komad Palestine za sebe. |
Oko 32.000 Jevreja iz Palestine se priključilo britanskoj armiji. Kasnije će stečeno znanje i pribavljenu opremu koristiti da se bore i protiv Arapa i protiv Britanaca. Posle 1945. godine, prvo saznanje, a zatim i osećaj krivice zbog holokausta, kao i pitanje šta činiti sa preživelima, transformisali su svest Evropljana o formiranju jevrejske države.
U strašnom pogromu koji su nacisti nazivali "konačnim rešenjem" za Jevreje, stradalo je oko šest miliona evropskih Jevreja. I sami Jevreji ubrzo uviđaju da je suštinski "konačno rešenje" za njih formiranje jevrejske države. Američki predsednik Hari Truman je izvršio pritisak da se u Palestinu bez čekanja primi 100.000 preživelih iz holokausta. Ernest Bevin, britanski šef diplomatije bio je zabrinut, smatrajući da će masovna jevrejska emigracija u Palestinu izazvati građanski rat i uništiti odnose Britanije i arapskih država. Bio je to dovoljan znak za naoružane jevrejske milicije da pojačaju napade na Britance.
Meci za kraljaJordanski kralj Abdulah ubijen je za vreme molitve 1951. godine u doba molitve. Ubica je u kralja ispalio tri metka, pogodivši ga u glavu i prsa u Jerusalimu, kod poznate džamije Al Aksa, koju se smatra jednim od najsvetijih mesta u islamu. Ubio ga je Arapin verovatno zbog straha da će kralj dogovoriti s Izraelom separatni mir. |
Dvojica Jevreja postali su britanski neprijatelji broj jedan. Prvi je Jicak Šamir iz takozvane Sternove bande čija su specijalnost bile likvidacije. Drugi je bio Manahem Begin koji je predvodio frakciju Irgun, čija su specijalnost bile otmice i postavljanje bombi. Obojica će kasnije postati premijeri Izraela. U julu 1946. Irgun je digao u vazduh sedište britanske vojne komande u Palestini, u hotelu "Kralj David" u Jerusalimu. Ubijena je 91 osoba. Cionisti su jasno videli rešenje za svoj narod i nastojali su da po svaku cenu dovedu što je moguće više Jevreja u Palestinu.
Jevrejski napadi na Britance su se pojačavali i bivali sve suroviji. Imperija je došla u situaciju da traži pomoć. Diplomatama je već bilo dosta svega i odlučili su da problem presele u Ujedinjene nacije. U Savetu bezbednosti se u novembru 1947. glasalo i doneta je odluka (Rezolucija 181) da se Palestina podeli na dve države – jevrejsku i arapsku. Jevrejima je trebalo da pripadne oko polovine države, iako su u tom trenutku posedovali oko 10 odsto zemljišta, a Arapa je bilo u tom trenutku dvostruko više.
Cena holokausta– Zbog čega je trebalo da Palestinci plate cenu jevrejskog holokausta? Zašto? Zašto su Palestinci raseljavani i tako platili za zločin koji nisu počinili – pita se Hasem Nuseibeh, bivši ambasador Jordana u UN. |
Jerusalim bi bio proglašen otvorenim gradom pod međunarodnom upravom. Arapsko- palestinsko vođstvo je plan odmah odbacilo. Ben Gurion je dobro znao da će za dobijanje države ipak morati da ratuje.
Još su Jevreji igrali na ulicama kad su počele da stižu prve vesti o ubijanju ljudi na putevima van gradova. Sukoba Jevreja i Arapa bilo je i pre UN plana podele, ali su sada buknuli.
Rat Izraela i Palestine : |
Za manje od nedelju dana izbio je građanski rat. Britanci subili nemoćni posmatrači. Suštinska prednost jevrejskih milicija nad Palestincima je bilo političko vođstvo koje se godinama pripremalo za ovaj trenutak. Ben Gurion je dobro organizovao svoje ljude.
Selo po seloU martu 1948. Jevreji kreću u ofanzivu. Ben Gurion i njegovi generali prešli su na "plan D" koji se i danas smatra izuzetno kontroverznim. Neki istoričari smatraju da je "plan D" bio scenario za etničko čišćenje Arapa u Palestini. Drugi kažu da je to samo bio jedan vojni plan čiji cilj nije bio proterivanje Arapa. Prioritet je bio otvaranje puta za Jerusalim osvajanjem jednog po jednog sela. Međutim, to je neminovno dovelo do reka arapskih izbeglica izbezumljenih surovošću jevrejskih milicija. |
Glavni palestinski vođa Hadž Amin al Huseini, muftija Jerusalimski, živeo je u egzilu u Egiptu. Kao simpatizer nacista boravio je tokom Drugog svetskog rata u Berlinu na razgovorima s Hitlerom. Arapske vođe su ga doživljavale kao rivala, a ne kao saveznika. Ipak, on je kontrolisao najveću palestinsku miliciju. Imenovao je svog rođaka Abul Kadera al Huseinija za komandanta milicije koja je sebe nazivala Armijom svetog rata.
Suština sukoba za obe strane postao je Jerusalim, grad toliko svet za hrišćane, Jevreje i muslimane i koji je bio u osvajačkim snovima i Jevreja i Arapa. Onog trenutka kad je rat počeo nijedna od zaraćenih strana nije sebi dopuštala ni da pomisli da nije ona ta koja vlada Jerusalimom. Međunarodnu upravu podjednako nisu želeli ni Jevreji ni Arapi.
Konačno je svanuo i 14. maj 1948. Bio je poslednji dan britanskog mandata u Palestini. Istog dana je David Ben Gurion pročitao proklamaciju u kojoj je objavio da će izraelska država biti rođena u ponoć. U samo nekoliko sati je zemlja bila pod napadom pet arapskih država – Egipat s juga, Liban i Sirija sa severa, a sa centra Transjordan i Irak. Za Izraelce je to bilo pitanje života i smrti.
