Polazna tačna mogla bi biti stvaranje cionističkog pokreta koji 1897. godine izlazi sa platformom stvaranja jevrejske države na obećanoj zemlji, u Palestini. Dve godine posle rađanja ove ideje dvojica rabina odlaze u Palestinu kako bi videli kakva je to zemlja u koju bi Jevreji trebalo da se dosele. Simbolično oni izveštavaju nazad: "Mlada je prelepa, ali je udata za drugog čoveka".
Britanija je kontrolisala Palestinu od 1917. do 1948. godine. Dok su britanske snage u novembru 1917. vojevale s Turcima za Jerusalim, britanski šef diplomatije u Londonu je napisao pismo koje će kasnije biti poznato kao "Balforova deklaracija". U njoj je navedeno da će "Britanija nastojati da se uspostavi jevrejska država u Palestini, te da će istražiti koji su to načini najbolji za to pitanje. Takođe je rečeno da se ne sme učiniti ništa što bi povredilo način života i veru nejevrejskog stanovništva koje je tamo već živelo". Bila je to čitava serija kontradiktornih obećanja i Britanija zapravo nikad nije našla način da ih ispuni. Rezultat toga je da su Britance doživljavali kao izdajnike i Jevreji i Arapi. Za cioniste je to bio ogroman korak napred, ali kao što je rekao novinar i pisac Artur Kestler, inače mađarski Jevrejin: "Bila je to nemoguća ideja. Jedna nacija je obećavala državu drugoj, a sve to na teritoriji treće".
Raspeti sveti gradSporazum iz Osla 1993. godine je bio prekretnica u palestinsko-izraelskom sukobu. Bio je to prvi direktan sporazum između Izraela i Palestinaca i zamišljen je kao okvir budućih odnosa između Izraela i buduće Palestinske države, kada se reše sva nerešena pitanja konačnog statusa dveju država. Potpisnici sporazuma bili su Jaser Arafat u ime Palestinaca i premijer Izraela Jicak Rabin. Za postizanje ovog sporazuma Nobelovu nagradu za mir poneli su 1994. zajednički Arafat, Rabin i Šimon Peres. Sporazum je predvideo stvaranje jedne palestinske vlasti. Palestinska vlast je po tom sporazumu dobila odgovornost za upravu na teritoriji pod svojom kontrolom na Zapadnoj obali i u Gazi. Međutim, kritičari ovog sporazuma navode njegovu glavnu manu – nije rešio pitanje Jerusalima u čijem istočnom delu Palestinci vide svoju buduću prestonicu, dok Izrael želi čitav grad u svojoj državi. |
Ipak, ova ideja je umnogome izazvala konflikt koji traje i dan-danas. Podsetimo, male zajednice religioznih Jevreja je ostalo u Palestini još iz doba Rimljana. Novi jevrejski imigranti su bili drugačiji. Mnogi su bili socijalisti i ateisti koji su želeli da pobegnu od progona i da stvore novo društvo.
U Palestinu je 20-ih godina prošlog veka stiglo više od 100.000 Jevreja i mnogi su imali dobre odnose sa svojim arapskim komšijama, ali kako se naseljavanje nastavilo, a arapska zemlja prodavana za gradnju jevrejskih naselja, rasle su tenzije.
Dolazi do sukoba kod Zida plača 1929. godine, religiozni Jevreji su masakrirani u Hebronu. Stotine su ginule na obe strane i posle toga više niko nije mogao imati iluzije. Dve zajednice bile su na putu teškog sukoba. Događaji u Evropi i uspon fašizma i nacizma samo su ubrzali proces. Posle 1933. Adolf Hitler je svu moć nemačke države okrenuo protiv Jevreja, te su mnogi već tada gledali kako da spasavajući gole živote, stvore sebi neku bolju budućnost. Za to vreme Palestincima je budućnosti bivala sve sumornija.
Okupljajući se u "džamiji nezavisnosti" u Haifi, Palestinci su postali spremni da se bore. Jedan od najpopularnijih propovednika tamo bio je Iz ad-Din al Kasam koji je postao vođa gerile koja je izvodila napade na Britance i Jevreje podjednako. Britanci su ga ubili u razmeni vatre kod Dženina 1935. godine. Njegova smrt bila je jedna od varnica za masovni arapski revolt za čije slamanje je Britancima bilo potrebno tri godine. Na Al Kasamovu sahranu došle su hiljade, a njegovo ime je postalo inspiracija za mnoge Palestince. Danas vojno krilo Hamasa, organizacije odgovorne za hiljade napada na Izrael i Jevreje uopšte, nosi njegovo ime.
Britanci su slomili pobunu Arapa s takvom brutalnošću da se arapsko društvo u Palestini politički i organizaciono raspalo. Bio je to progon takav da je kompletno palestinsko rukovodstvo bilo ili proterano ili po zatvorima, a stanovništvo iscrpljeno dugom i krvavom pobunom. Cenu tog sukoba platili su i Jevreji, jer su Palestinci svoj bes iskaljivali i na njima.
Naravno, Jevreji su i sami imali svoje milicije, a najveća od njih zvala se Hagana, što na hebrejskom znači "odbrana". Tokom 30-ih Hagana je narasla toliko da je to bila prava "podzemna" armija. Njome se upravljalo iz velike kamene zgrade u Jerusalimu u kojoj se nalazilo sedište Jevrejske agencije, organizacije zadužene za migraciju Jevreja. Na njenom čelu bio je kasnije prvi premijer Izraela, David Ben Gurion.
Hagana je bio samo jedan od stubova državnosti koje je Jevrejska agencija uspostavila radeći naporno na tome da zapravo i sama preraste u vladu koja je samo čekala povoljan trenutak da to formalno i postane. Jevrejska agencija je nesumnjivo bila neverovatno ambiciozna organizacija posvećena suštinski samo jednom cilju – izgradnji jevrejske države. Palestinci sa druge strane nikada nisu imali instituciju koja bi bila pandan Jevrejskoj agenciji, a još manje su imali jasnog vođu kakav je bio Ben Gurion, "čovek neverovatne hrabrosti, iskrenosti, osećaja istorijske obaveze", kako ga je opisao njegov nekadašnji pomoćnik Šimon Peres.
