Glavnokomandujući u Goraždu se nisu previše uzbudili zbog toga što je kapetan Amir Reko, kao komandant te goraždanske muslimanske brigade, odbio da selo Bučje “očisti” od Srba – odmah su angažovali Višegradsku brigadu i naredio da ona to odradi.
– Nisam se, ipak, pomirio s tim – kaže Amir Reko. – Kazao sam komandantu te Višegradske brigade da ću i ja poći s njim pošto on ne zna gde se nalazi to selo i kako ga je najlakše “očistiti”, a krenuo sam, naravno, s drugim ciljem i namerom. Rasporedili smo vojsku, sila, bilo blizu 700, ali ja naredim da niko slučajno metak ne opali dok ja ne kažem. Onda odem pravo u Bučje, u taj muslimanski deo i naredim jednom od muslimana da ode gore kod svojih komšija Srba i dovede mi trojicu najviđenijih i najuticajnijih ljudi da razgovaramo.
Idila kratko trajala
– Te 1992. godine bili smo još srećna i zadovoljna porodica – seća se pedesettrogodišnji Milivoje Čarapić, rodom iz sela Bučja kod Goražda, koji se posle svega što se desilo devedesetih godina prošlog veka, što je prežive o u ratnim stradanjima, skrasio i od 2008. godine sa porodicom živi u Pljevljima. – Na solidnom imanju tu u dolini Drine, živeli su otac mi Uroš, već penzionisani zidar iz poznate građevinske firme Drina iz Goražda i majka Marica, rodom od Lekovića iz Brezovice kod Čajniča, sestra Mira i ja.
Stariji brat Miodrag bio već oženjen i on je još 1983. odselio u Inđiju i rat ga nije zatekao u Bosni, a Mira još nije bila udata.
– Radio sam kao stolar u drvnoj industriji Stakorina na Lukama kod Čajniča, iako sam završio srednju ekonomsku školu, smer bankarski tehničar, ali kako nisam mogao da nađem posao u struci, ja se prekvalifikujem u stolara. Već sam bio odslužio i vojsku. Otišao sam odmah pošto sam završio srednju školu, nisam imao ni 19 godina. Vratio se u avgustu 1986. i ubrzo počeo da radim, a početkom 1992. godine, 11. januara, i oženio, i život krenuo kako se samo poželeti može.
Nažalost, ističe Milivoje, sreća i radost su potrajali još nepuna četiri meseca.
– Četvrtog maja 1992. godine je puklo i u Goraždu i postalo je jasno da je rat neizbežan, građanski, najstrašniji i najkrvaviji, do istrebljenja – da je u Bosni ponovo zaigrano krvavo kolo, provrele stare mržnje i zavađe, nacionalno i verski obojene. Bilo je to, u stvari, jasno i znatno ranije, sve je zaudaralo na rat i krv i pre tog 4. maja, jer su se ubrzano naoružavali i Srbi i muslimani, a sigurno i Hrvati tamo gde su živeli.
Opasna halabuka
Sve je to postalo jasno kad je bilo kasno, ukazuje Čarapić:
– Bila je neka bezumna politika i sa jedne i sa druge i sa treće strane na koju narod, običan čovek, nije mogao uticati ili se tome odupreti. Jednostavno ti donese oružje i napriča neku priču pred kojom si ti nemoćan – uzmeš pušku i čekaš šta će te snaći. Iako smo, koliko do juče sa muslimanima bili dobre komšije, družili se i pomagali, zajedničke su nam bile i radost i žalost, takoreći preko noći se sve izopačilo, svako zapao iza svoga praga i odjednom smo počeli da se gledamo preko nišana i kao neprijatelji.
Čarapić nastavlja dalje da objašnjava:
– A kad krene lavina, kad ispliva mržnja, tada se pogube i povuku i oni koji se ne slažu sa takvom politikom, koji ne mogu da shvate kako je to moguće da mu preko noći postanu neprijatelji oni sa kojima je do juče živeo u slozi i komšijskoj ljubavi samo zato što im je drugačija kapa na glavi ili što ne idu u istu bogomolju. A u toj halabuci i ludilu teško je bilo usprotiviti se, jer si zbog toga i od svojih mogao lako zijaniti glavu, noć da te pojede samo ako si reč progovorio i na bio koji način se usprotivio toj suludoj politici…
U pomoć stigli i trećepozivci
– Bučje je u to vreme imalo četrdesetak domaćinstava, dvadesetak srpskih i toliko otprilike muslimanskih. Većinu Srba su činili Čarapići, deset kuća, a zatim po jedna kuća Lakovića i Vasovića i po dve Begovića i Pljevaljčića. U trenutku izbijanja rata u Bučju je bilo tačno 45 srpskih duša. Od toga možda dvadesetak sposobnih za oružje, mada je i među njima bilo i onih trećepozivaca koji su se od velike nevolje i straha latili oružja da pomognu nama mlađima. Iskreno govoreći, vazda su to bili i najbolji borci, jer takav odatle gde zapadne ne mrda dok ne pogine – priča Čarapić.
