Koliko god izgledalo samohvalisavo i neskromno, ali je potpuno sigurno da bi Goražde tada palo da se nisam tu našao, veli Amir Reko.
– Spasio sam grad, ali nesumnjivo i mnoge glave, pre svega onih koji su se do tog trenutka tu nešto pitali i komandovali. To su činjenice i ja se tim ne hvalim, ali je tako bilo i to se mora reći.
Pobijeni najmiliji
A onda je došao taj strašni dan koji je iz temelja promenio moj život, seća se Reko.
Bio je to već kraj juna meseca 1992. Srpske snage su krenule u novu, sveopštu ofanzivu na Goražde. Mi se branimo i odolevamo napadima, ali nije bilo lako, tim pre što je Goražde u tom trenutku bilo veliki zbeg, što je bilo u pitanju oko 75.000 ljudi, što onih koji su tu živeli i pre rata, što onih koji su dobežali i tu se sklonili po izbijanju sukoba u okolnim opštinama, pa i drugim krajevima Bosne i Hercegovine.
Usred tog pakla, jednog jutra, bilo je to, pamtim dobro, 22. juna 92, dolazi u komandu kurir i izveštava, ne znajući, naravno, da je to moje selo i moja rodbina: kapetane, u selu Gudelj su prošle noći pobijeni i spaljeni Reko Aziza (moja majka), Reko Salih (moj deda) i nabroji još pet članova moje bliže rodbine. Čujem ga kako priča da su u toku noći u selo upali pripadnici vojne policije Republike Srpske, kako su ih uterali u podrum moje kuće, pokosili rafalima, a onda podrum zatvorili i kuću zapalili, ali ja pretrnuo od bola, smrzla mi se i reč u grlu i suza u oku – ne mogu ni da mu kažem da su sve to moji.
Razabiram iz njegove priče da ih je većina, izgleda, nakon prvih rafala preživelo, odnosno da su poluživi izgoreli u podrumu, što će se, na veliku nesreću, kasnije pokazati kao tačno, jer smo gotovo sve njihove kosti našli do praga – pokušavali da izađu, ali su vrata bila spolja zamandaljena.
Branio Bučje
Nekako baš tih dana, komanda, opštinski štab, ratno predsedništvo, kako li se sve to tada zvalo, meni su počeli da zameraju što još nisam zauzeo i likvidirao selo Bučje, na padinama na desnoj obali Drine, kojih pet-šet kilometara iznad Goražda u pravcu Čajniča, jedan uistinu strateški vrlo važan položaj i za napad i za odbranu Goražda – priča Reko.
Znao sam da je i to mešovita sredina, da je kao i u mom selu pola Srba pola muslimana, znao sam da su se Srbi organizovali i da su dobro naoružani i utvrđeni, da sve to ne može proći bez velikih žrtava i pogibija, pa sam to selo samo držao u izolaciji i mimo njega okolo organizovao odbranu i utvrđivao položaje, a iz komande su stalno naređivali i uporno insistirali da se Bučje po svaku cenu zauzme i očisti.
Tadašnji komandant tog ratnog predsedništva otvoreno mi je i javno zamerio što neću da udarim na Bučje i konačno ga očistim – nije više živ pa neću da ga spominjem po imenu.
Ja sam komandanta i sve oko njega, koji su insistirali na toj akciji, otvoreno pitao šta to znači “očistiti Bučje”, pošto ja kao vojnik i oficir JNA ni u školi ni u praksi nisam čuo niti znao šta znači taj termin. Znači li to sve pobiti, i žene i decu, i stare i nemoćne – pitao sam u čudu.
Taj mi je samo oštro odmahnuo, seknuo rukom i pokazao: Sve!
Bilo mi je, konačno, jasno šta se od mene traži i istog trena i bez ikakvog predomišljanja sam odbio tu naredbu i javno, pred svima sam rekao da ja neću da pucam u nejač jer bih na taj način pokazao da sam kukavica i zlikovac isti kao i oni koji su pobili moju nedužnu, nemoćnu i nenaoružanu familiju.
Nisu me voleli, ama ni ja njih
Već tih prvih ratnih dana ja sam osećao da me baš ne “mirišu” iz vrha SDA, a nisam ni ja krio moje neraspoloženje prema njima, seća se Reko. Oni nisu bili oduševljeni tim mojim postupanjem sa Srbima iz sela Bučja i uopšte sa tim što ne dam da se muče i zlostavljaju nedužni ljudi, zarobljeni i nemoćni, da bilo ko izravnava nekakve svoje račune preko leđa onih koji nisu ni krivi ni dužni, posebno ne na verskoj osnovi – kaže Amir Reko.
“Svet mi se srušio”
Kad je kurir završio referisanje o pobijenima u mom rodnom selu i dalje ne znajući – opet napominjem – da se radi o mojim najbližim – meni se svet srušio – ispričao je Amir Reko.
– Mislim da ni potom barem 10-15 minuta nisam mogao reč da prozborim, prosto sam se skamenio i izbezumio od bola i tuge, besan i na zlikovce, ali i na sebe i svoju komandu što ništa nismo preduzeli da ih nekako na vreme izbavimo iz sela i spasimo.
