Kad se dođe do Jošanice na desnoj obali Drine, na sredokraći između Foče i Ustikoline, do sela Gudelj, gore u brdu, valja se popeti još kojih kilometar, kilometar i po, strmim, krivudavim makadamom poslednje kategorije, kojim očigledno odavno kreće samo ko mora. Po zidinama zaraslim u trnje i korov, po ko zna otkad nekošenim livadama, oronulim voćnjacima i obaljenim ogradama, jasno je da je i ovuda protutnjao rat.
Ledeni mir
Kad se stigne do mesta odakle kola ne mogu dalje, namernika dočekuje neki ledeni mir, koji remeti samo žubor lepo uređene spomen-česme, „hair”, koji je za dušu svoje majke Azize Reko, 14. jula 2012. godine, podigao sin Amir. Na njoj i zapis na arapskom i srpskom, svete poruke iz „Kurana”:
„Ko ubije jednog nedužnog čoveka, kao da je ubio celo čovečanstvo. Ko spasi život jednog čoveka, kao da je spasio celo čovečanstvo.”
Malo niže, na brežuljku između dve ruine nekadašnjih kuća, spomenik, beli obelisk, na kojem su upisana imena trinaestoro Reka stradalih u minulom ratu. A na pedesetak koraka pre, kuća prvih komšija, Srba, Todora i Stane Pejović. U kući samo Stana, starica dobrano načetog zdravlja – Todor, penzioner, nekadašnji vojni službenik u Haićima, pošao nekim poslom do Foče.
– Ne pitaj mene, ne pitaj nas ništa – pitaj one krvnike što su to uradili i sve ovo zakuvali, što su nam zatvorili kuću i učinili da nam se ovde ne mili živeti i gledati krvave zidine i pustoline naših dobrih komšija, sa kojima nikad nismo imali ništa sem dobro – zapisujem gorke reči starice, umorne od života i muke u kojoj broji staračke dane.
– Eto, i ta nam česma bila zajednička i nikad niko ničiju kantu ne pomeri, grka reč ne pade među nama, a onda došlo vreme zlotvora i sve ode u ambis. Ja Amira volim kao da mi je sin, svi ga volimo, porastao u našoj kući, kao i moja deca u njihovoj. Zna to on i poštuje kao da se ništa nije desilo, zna da mi nismo ništa krivi za zlo i nesreću koja ga je zadesila, jer tada nismo ni bili ovde i u Gudelj smo se vratili tek posle tog Dejtona, a svejedno, teško nam je, u oči ne možemo da ga gledamo…
Priča kao spomenik Amir Reko ne misli da je učinio išta što ne bi učinio svaki čovek, da nije učinio ništa što nije ljudski i normalno, da to nije nikakva hrabrost i heroizam i da ima mnogo hrabrijih od njega – da je to, u krajnjem, nešto što bi svaki pravi čovek učinio i morao imati na umu i u miru i u ratu.
– Želim da ova priča bude spomenik mojoj majci – kazao je on, kako je zapisala Dženana Halimović, nakon prve projekcije filma „Makedonac”.
– Uradio sam samo ono što bi trebalo da urade svi i ne osećam se herojem, ali želim da generacije koje dolaze ovo shvate kao poruku. Kako trebamo i moramo biti ljudi i živeti kao ljudi. A potpisniku ovih redaka nedavno je ponovio da njegova majka živi u njemu, da u njemu živi i da nikad ne smeće s uma njen amanet da čovek nikad, ni u kakvoj situaciji ne sme da zaboravi da mora da pokaže da je čovek.
Braća po ponosu
– Ja sam ponosan na mog dru ga i brata Amira, na sve to što je uradio. Kad smo se ra stali devedeset druge u Us tiprači, ja sam se vratio u Za ječar i sve ispričao svojim si novima šta sam uradio. Ovu priču će znati i moji unuci i dok sam živ, uvek i na svakom mestu bez straha ću stati is pred Amira Reka da odbranim ono što je učinio, pa i što sam ja učinio za njega – rekao je, kako je zapisala novinarka Dženana Halimović, Dragan Simić, nakon prve premijere dokumentarca „Makedonac”
Dželata je uvek bilo
– Ja ne mogu i neću nikad zaboraviti ko je i kako ubio moju majku, ali meni nisu krivi samo ti bezumnici, ti monstrumi već još više oni, i s jedne i sa druge strane, koji su stvorili takvu situa ciju, koji su omogućili da takvi dođu do reči, koji su im dodali oružje u ruke – ističe Amir Reko.
Nisu, dakle, meni krivi samo ti bezdušnici koji su to te stravič- ne junske noći 1992. go dine učinili, već pre svega oni koji su tada na svim stranama odlu- čivali o ži votu i smrti, koji pri tom nisu poveli računa o nedužnom narodu već ga ostavi li neza- štićenim, na milost bezumnih Dželata i kr vopija kakvi uvek, i na svim stranama, izrone u smutnim ratnim vremenima.
