Ima, naravno, skeptika koji ne veruju u ovo što ja i moji istomišljenici pričamo, ali ja sam nepokolebljivo uveren da ova ideja, kad-tad, mora da pobedi i na ovim prostorima, iz prostog razloga što od ovoga što sada imamo ne može biti gore. Tamo četnici, onamo ustaše, ovamo balije. I svi jednaki. I kako dalje? – pita se Amir Reko.
Pretnje “Mostu”
– Nedavno sam bio na jednom skupu u Sarajevu, među mojima, ali sam samo sagnuo glavu jer kad sam čuo šta pričaju – pa oni, Bog te video, nisu ništa bolji nego četnici! Zato meni treba podrška sa svih strana, trebaju mi oni koji gledaju kao i ja, koji vide i osećaju zlo u svojim sredinama. Da svi učinimo koliko možemo da to zlo iskorenimo.
Nemam ja tu nikakvih predrasuda i ograničenja. Naći ću se ja i zaiskati podršku i od američkog ambasadora, ali isto tako i od ruskog, od svih koji budu hteli da me saslušaju, koji pokažu volju da me razumeju i ispolje želju da pomognu, jer je ovo prava, dugoročna priča, nezamenjivi koncept kako da povratimo blagostanje i mir na ovim prostorima.
Znam ja, imam sigurne dojave, da su se u Sarajevu već sastale obaveštajne službe i nedvosmisleno zaključile da je Most 21 velika opasnost koju treba u korenu, do temelja saseći. A ja, naravno, znam i koliko su to opasni protivnici i da ovaj pokret možemo odbraniti, da ovom pokretu ne mogu saseći krila samo ako nastavimo da radimo javno, da javno saopštavamo i širimo tu ideju i tako neprestano širimo i krug pristalica.
Oni koji me dobro poznaju, znaju da meni politčke aktivnosti bilo kakve vrste nisu potrebne, iz bilo kakvih drugih, ličnih interesa, jer ja lično dobro živim, situiran sam, imam uspešan biznis i nemam nikakvih ličnih potreba za neku promociju i isticanje. Iznad svega toga je, ipak, moja ljudska želja i potreba da pomognem drugima, da učinim da i drugima bude dobro, jer to osećam kao obavezu, pošto uviđam da mogu i moram pre i više od drugih – da je sad prilika da prevlada, da probudimo dobro u ljudima.
Izlazak iz ambisa
Uostalom, to je ono čemu me naučila moja majka, što sam nasledio od moje bake, iz kuće, od mojih roditelja koji su nas učili i ostavili nam u amanet da ljude cenimo i delimo samo po onome što ih čini ili ne čini ljudima, po njihovim delima i ljudskim zaslugama.
Eto to je ono što mene održava i daje mi snagu, dubina i moć tog korena ljudskosti, koji nisu mogla da iščupaju ni ti odmetnici, taj otpad srpskog naroda koji je došao i na tako zverski način ubio moju majku, mog učitelja ljudskosti, i moje najbliže, koji ih, zasigurno nisu zadužili ničim rđavim i neljudskim – priča Reko.
Ako to što pre ne shvatimo, ako što pre ne prevlada takvo gledanje, ostaćemo večno zarobljenici strašnih zabluda, zatvoreni u svojim kotarima i izolovani mržnjama. Ne pristajem na to, niti ću se ikada pomiriti sa takvim gledanjem i shvatanjima, jer to nas vodi u ambis i neprestane sukobe – u propast.
Kad nisam poklekao tada, 1992. kad mi je stigla ta stravična vest, kad nisam tada posrnuo kao čovek, kad samo tri dana kasnije nisam pao u iskušenje da se osvetim tako što ću pobiti sve Srbe u Bučju, sve Srbe koliko ih je bilo na području Goražda, a imao sam u tom času, nema nikakve sumnje, i moć i takvu ulogu da me u tome nije mogao zaustaviti niko, ništa osim moje volje i savesti – neću nikada dok sam živ i u ovoj pameti, dopustiti da padnem u iskušenje da nekome i pomislim, a kamli učinim zlo samo zato što je Srbin, što je druge vere ili pripada drugoj partiji. Ja tada nisam bio običan vojnik, bio sam oficir, komandovao i nikome nisam polagao računa – mogao sam šta mi se htelo, ali ja ni tada nisam to zloupotrebio već sam se setio majčinog amaneta i sačuvao se kao čovek.
