“Ratna priča” kapetana Amira Reka, tragedija njegove porodice u selu Gudelj kod Foče u kojem su pripadnici vojne policije Vojske Republike Srpske 22. juna 1992. godine pobili i spalili njegovu majku, dedu i još petoro bližih rođaka i članova familije Reko, a on samo tri dana potom založio glavu i spasio četrdeset i četvoro Srba iz sela Bučja kod Goražda, predstavlja neku vrstu zaštitnog znaka, moto, simbol i legitimaciju i njega kao čoveka i Pokreta Most 21, koji on sada propagira i širi u Bosni i Hercegovini.
Podrška za Most
– Ova, kao i sve druge slične ratne priče dobro nam dođu da se lako i jednostavno predstavimo ko smo, kakve su nam ideje i shvatanja, odnosno šta želimo, koje i kakve ljude da pridobijemo – veli Reko.
– To što se dogodilo u Gudelju i tri dana potom u Bučju, naročito je s poštovanjem i saosećanjem primljeno u srpskim sredinama. Neću zato prezati niti će mi biti teško da sa ovom pričom, sa idejom našeg pokreta, zapucam i u Srbiju, da i tamo potražim podršku. Videćemo da li će to biti baš Aleksandar Vučić ili ko drugi od srpskih vođa i političara koji će imati sluha, koji neće izneveriti naša očekivanja i uverenja da će nas razumeti i podržati, jer ja sam svestan od kakvog bi to značaja bilo – da bi nam to, pored ostalog, posle otvorilo i sva vrata u Republici Srpskoj.
Isti plan imamo i za Hrvatsku – i tamo ćemo potražiti sagovornike bez predrasuda, ljude širokih vidika i shvatanja. Znam ja, svestan sam da mi nećemo dobiti podršku, da nam neće aplaudirati vođe naših nacionalnih entiteta, i zato će biti od velike, presudne važnosti da nas podrži, recimo, Vučić, odnosno neko ugledan iz Srbije, na jednoj, kao i neko ugledan i uticajan iz Hrvatske na drugoj strani.
Ne damo mladost
Meni je, ističe Reko, dakle, stalo da ne svi u Bosni i Hercegovini, nego i ljudi, čelnici, oni koji presudno utiču na kreiranje politike u ovom delu Evrope, uvide i shvate da ovde nema drugog sigurnijeg i perspektivnijeg puta ni za koga ko živi na ovim prostorima. Ja to, možda, ne umem da kažem suptilno, diplomatski, jer ja nisam političar, već vojnik koji ne ume da uvija. Govorim otvoreno, u brk, bez rukavica: narode, probudi se, dosta je bilo mržnje, dosta je bilo krvi i jada, dosta je bilo pljačke i prevara, dosta je bilo služenja ličnim interesima pojedinaca, a sve pod plaštom tobožnjih nacionalnih i verskih interesa, nećemo više da se davimo u mržnji, a živimo u bedi i sirotinji, ne damo više da nam naša mladost beži i nestaje po svetu, da ovaj deo Balkana postane dom ojađenih i zakrvljenih staraca…
Nesumnjivo je jedno: Bosnu i Hercegovinu mogu spasiti samo ljudi koji imaju ovakve ili slične poglede i shvatanja. Svestan sam ja da će mnogi reći da je to iluzija, da je to apsurdno i očekivati, ali me to neće pokolebati. I meni je, naravno, kao i mnogim drugim, potpuno jasno da na ovim prostorima nikad ne može zaživeti demokratija, ona koju neguje Zapad, koju neguje zemlja u kojoj sam ja proveo 17 godina. Jer, u zemlji, na prostoru gde u svim porama života caruje kriminal, ne može biti govora o demokratiji. Mi ovde živimo u tri etnonacionaliteta i umesto da nas uče, da sve čine da te odnose unaprede i oslone ih na ljubav i poštovanje, nas uče kako da se mrzimo, kako jedni drugima da zlo želimo i činimo. Da se bojimo jedni drugih.
Rekova priča, pretočena i u kratki dokumentarni film pod naslovom “Makedonac” po nadimku koji je Reko dobio te 1992. godine kada je dezertirao iz JNA i iz Bitolja, gde je bio na službi, došao u Goražde. U Goraždu je postao komandant tamošnje brigade Vojske Bosne i Hercegovine, otvara sva vrata i njemu i pokretu koji predvodi, posebno u srpskim sredinama.
Pobeda je tu
Svestan sam da ću najveći i najžešći otpor imati u akcijama Mosta u Sarajevu. Ja jesam Musliman, a verujem u dragog Boga, Alaha, ja volim svoju muslimansku zajednicu, ali ja znam da se u toj mojoj verskoj zajednici nalaze i najveći kriminalci, možda i najveći na Balkanu, i to neću da krijem. Ja sve ovo govorim i činim da bismo uvek razlikovali i odvajali ljude od institucija. Ne treba napadati institucije već ljude koji ih predstavljaju i kompromituju. I ukoliko dobijemo podršku zdravih struja u našim sredinama, mi smo uspeli, pobeda je tu.
