Amir Reko je tek posle šesnaest godina prvi put došao iz Danske u Sarajevo. Tu je doživeo novu, ovog puta emotivnu dramu, koja će iz temelja promeniti i njegov, ali i život njegove porodice. Tu romantičnu storiju, koju samo život može i ume da režira, Reko je autoru ovog feljtona ispričao prilikom njihovog prvog susreta u Foči pre pet godina.
Šok zbog udaje
– Kad sam ja upisao vojnu akademiju i spremao se da krenem u Beograd, ovde u Foči sam upoznao jednu devojku. Zvala se Azra, rodom od Ćosibegovića iz Čajniča. Bila je to moja prva i velika ljubav, kakvu čovek valjda samo jednom u životu doživi. Možda je to, ili se meni tako čini, još izraženije i naglašenije kod čoveka sa sela. Ja pored nje jednostavno nisam video nikoga, nije za mene postojala nijedna druga devojka. Otišao sam u Beograd, svakodnevno sam joj pisao, pisala i ona meni…
Tako jedno pola godine. Onda dođem u Foču kad sam dobio neki dopust, a Azre tu više nema – sticajem nekakvih, sada više nevažnih okolnosti, ona se udala i otišla u Sarajevo.
Bio je to za mene pravi šok i sve to sam veoma teško preživljavao. Jednom, tri godine kasnije, umalo nisam napravio i jednu veliku glupost. Naime, nakon dve godine akademije u Beogradu, mi pešadinci smo nastavili u Sarajevu. Saznam nekako ko je Azrin muž i gde radi – bio je trgovac, radio je u jednoj prodavnici – i ja ti jednog dana dignem tridesetak mojih drugara sa akademije i dođemo ispred te trgovine. Hoću da prebijem tog čoveka što mi je preoteo Azru.
Prelomni susret
Azru, ipak, nikad nisam preboleo i zaboravio, ni kasnije kad sam sreo moju suprugu, Fočanku Nuru, i kad sam se oženio i decu dobio, Azra mi je bila u mislima i dovoljno je bilo da neko samo spomene to ime pa da meni sevne u grudima kao da me nož ubode, da mi srce zaigra i probudi mladalačke uspomene, da se sve vrati i iz temelja me potrese.
Tako sve do 2008. godine. Došao sam iz Danske i u Sarajevu svratim kod jednog mog prijatelja. Tu je bila njegova majka i još jedna stara žena. Mi smo tu popili kafu, posedali kratko i nas dvojica izađemo u grad, u kafanu. U jednom trenutku on mene pita:
– Znaš li, Amire, ko je ona stara žena što je bila u stanu s mojom majkom?
– Nemam pojma.
– E, to ti je majka tvoje bivše devojke.
– Koje, bre, moje bivše devojke?
– One Azre, iz Čajniča!
Mene kao da je grom udario, samo što se nisam srušio sa stolice – kako pesma veli: prva ljubav zaborava nema…
On mi je tu onda potanko ispričao da je Azra u Sarajevu, da joj je muž poginuo 1993. godine, da je u ratu izgubila i brata, da ima ćerku i sina i da je sve vreme rata s njima izdržala u Sarajevu…
Bez dvoumljenja mu kažem: Hoću ja da vidim Azru! Zna on i gde stanuje.
Videh Azru posle 25 godina, vratih se u Dansku, razvedoh se, ostavih ženu i ćerke i oženih se Azrom!
Ne znam jesam li pogrešio, ne znam kako će ko to tumačiti, ali nisam mogao da budem licemer, da lažem i sebe i druge, pre svih moju suprugu i decu – poslušao sam srce i postupio tako kako sam postupio. Može me ko zbog toga i osuđivati, ali se ne kajem i uveren sam da će me mnogi, oni koji znaju šta je ljubav, razumeti i shvatiti, pa i moja deca, nadam se, jednog dana.
Zagrljaj bez reči
Tog popodneva sam došla s posla i prilegla sam malo da odmorim, nisam ni čula zvono na vratima – seća se Azra.
– Uđe ćerka u sobu i veli: mama, traži te neki čovek, evo ga pred vratima. Ustanem, otvorim i umalo se ne sruših: stoji on, isti, onako lep i stasit. Ćuti, bez reči i gleda me zagonetno, ozbiljan, a onda reče – dok sam živa pamtiću tu rečenicu:
– Došao sam samo da te upitam zašto si mi upropastila život?
Ne znam ni da li sam dobro razumela i razabrala šta me pita. Ćutim i gledam ga, munjevito prebiram uspomene, a kad sam shvatila da su sve reči suvišne i ništavne, samo sam mu sklopila ruke oko vrata, zagrlila ga i uvela u kuću…
Smeh umesto tuče
Drugarima sa akademije sam rekao da me sačekaju ispred prodavnice, a ja uđem. Znao je za mene taj čovek za koga se udala Azra, poznaje me, i kad me vide, nasmeja se. Nasmejah se i tog trena me prođu bes i želja da ga prebijem, pružim mu ruku, pozdravismo se i na tome se sve svrši…
