Amira Reka i njegovog pratioca su na aerodromu u Skoplju gotovo silom ugurali u avion u avion za Ljubljanu, a tu su ih sačekale nove muke: Slovenci im nisu dali da izađu iz aviona!
Ne znajući kud će šta će s wima, u zlo doba su im poverovali da se neće zadržavati u
Sloveniji i da žele hitno da se nekako prebace u Zagreb.
Obijanje pragova
U Zagrebu su potom dugo obijali pragove i tek nekoliko dana kasnije, zahvaljujući prvenstveno novinarki Miri Šuvar, diopisnici “Nove Makedonije” i ambasadoru Bosne i Hercegovine u Austriji Mahiru Hadžiahmetoviću, obezbedili su ulazne vize za Makedoniju, ali se onda isprečio novi problem: nisu imali dovoljno novca za avio karte do Skoplja, pa je Rekov pratilac odatle morao da se vrati u Goražde, a on je sam krenuo u Makedoniju.
– Na aerodromu u Skoplju – veli Reko – ovog puta sam uspeo nekako da prođ|em, intervencije su urodile plodom. Iste noći sam produžio taksijem i u Strugu stigao oko dva sata po ponoći. Napokon sam bio sa porodicom…
U Strugi sam našao dosta izbeglica iz BiH, onih koji su tu bili i onoga dana kada sam krenuo u Goražde. Jedan deo njih je otišao u inostranstvo – u Tursku, Austriju, Nemačku, Švedsku…
Među njima je bio i tetak moje žene koji je, kad sam krenuo u Goražde, obećao da će ostati i brinuti i o mojoj porodici sve do mog povratka. Nije održao reč, iskoristio je priliku i sa svojom porodicom otišao u Švedsku. Ne zameram mu, ipak, i to je ljudski…
Informativni razgovor
Nekoliko dana po mom dolasku u Makedoniju, u Strugu, u stan gde je živela moja
porodica došli su neki momci iz policije. Mislio sam da je to poseta radio-amatera Vlada, koji je održavao vezu sa Goraždem, i preko kojeg je moja supruga kontaktirala sa mnom. Taj se, međutim, predstavio da radi u državnoj bezbednosti Makedonije i ljubazno me je zamolio da pođem s njim na “informativni razgovor”. Raspoloženje i postupci sa njihove strane su bili korektni i prijateljski.
U jednoj kancelariji zgrade MUP-a u Strugi počastili su me svim čime su imali, a u razgovoru u kome su nastojali da dobiju neke informacije iz Bosne, posebno ih je zanimao moj boravak u ovom delu Makedonije. Moji odgovori su bili uopšteni i bez posebnog značaja za njih. Iako su, očigledno, bili nezadovoljni, nastojali su da to ne pokažu, pa su mi čak rekli da se, ukoliko budem imao bilo kakvih problema u toku boravka u Makedoniji, obratim njima za pomoć. Odgovorio sam im da se nadam da problema neću imati i zamolio ih da me policija ne dira, što su tvrdo obećali. Kada sam ujutro izašao ispred kuće da prošetam pored Ohridskog jezera, onako sam, kao što sam obično voleo pošto je kuća u kojoj smo živeli bila udaljqena jedva stotinak metara od obale jezera. Ubrzo je dotrčala moja supruga sva uplakana i preplašena i rekla mi da se neko dva puta anonimno javljao telefonom i rekao da moramo odmah da bežimo iz stana i iz Makedonije. Nedugo potom se javio i naš prijatelj Arif i takođe rekao da, kako znamo i umemo, u roku od pet minuta, napustimo stan i bežimo kud znamo. Nije mi rekao zašto, ali sam poruku shvatio sasvim ozbiljno…
