Uz nebrojene poteškoće i peripetije, Amir Reko je uspeo da se iz Goražda prebaci do Skoplja. Taj trnoviti, opasni i neizvesni put je vodio preko Orahovca i Trnova u koloni izbeglica koje su pokušavale da negde nađu luku spasa. Sa dvojicom pratilaca je kasno noću dopro do Igmana gde je tada bila smeštena vrhovna komanda muslimanskih
snaga.
Tu se sutradan sreo i sa Alijom Izetbegovićem kojem je u četiri oka referisao o stanju u Goraždu.
Rizičan put
– Nastojao sam da budem što realniji i precizniji jer sam smatrao da od realne procene vojne situacije na terenu zavise i budući politički stavovi. Govorio sam mu o problemima naoružanja, municije, hrane, ali i neobučenosti ljudstva, lošoj disciplini, lošim međuljudskim odnosima… – seća se tog susreta Amir.
Izetbegović me u jednom momentu pitao gde sam krenuo, a kad sam mu kazao rekao je da se to moglo odraditi na sasvim drugačiji način i da je put na koji sam pošao opasan. Odgovorio sam mu da sam i ja tako mislio, a i pokušao, ali sam na neki način bio onemogućen u Goraždu. No, pošto su se sad ipak stekli kakvi-takvi minimalni uslovi i kada sam već pošao, radije bih nastavio jer, uz sav rizik, po svaku cenu hoću da vidim porodicu.
Na Igmanu su mu napisali urednu propusnicu za slobodno kretanje kroz teritoriju koju je tada kontrolisao HVO. Bio je to, u stvari, falsifikat službenog dokumenta sa originalnim pečatom pukovnije iz Ljubuškog, u kojem je stajalo da on radi za potrebe HVO, pošto su odnosi sa HVO tada bili zategnuti i samo sa tim dokumentom je mogao proći do Mostara i dalje do Splita. Nije od toga bilo prevelike koristi, ali ipak, uz dosta sreće i snalažljivosti, Reko i njegov pratilac Hadžiahmetović, zvani Pela, stigli su u Split i ukrcali se u avion za Skoplje, koji je leteo preko Ljubljane.
Susret sa porodicom
– U Skoplje smo sleteli negde oko 20 časova. Bio sam vrlo uzbuđen i srećan što ću posle toliko vremena provedenog u ratu videti i opet biti sa svojom porodicom. Na aerodromskoj kontroli pasoša, međutim, mene i Pelu izdvojiše sa strane. Kad prođoše svi ostali putnici dvojica milicionera nas povedoše, bez posebnog objašnjenja, u prostorije policije.
Tu nam je jedan od milicionera, koji se inače neljubazno i nekulturno ponašao, rekao da nemamo ispravna dokumenta i da moramo ponovno na proveru kod dežurnog milicionera, kao i da će nas vratiti nazad. Bio sam nervozan i zabrinut. Dok smo čekali da uđemo kod tog “dežurnog”, na spoljnim ulaznim vratima sam ugledao moju suprugu Nuru u pratnji milicionera. Susret je bio dirljiv. Rekla mi je da je posle mog telefonskog poziva iz Splita, kad sam joj rekao da dolazim, došla sa mojim prijateljima iz Struge da me sačeka na aerodromu. Pošto su svi putnici izašli, a mene nije bilo pomislila je da ću doći nekim drugim letom i sasvim slučajno je upitala milicionera koji joj je kazao da imaju dvojica sa neispravnim dokumentima, i tek na njeno uporno insistiranje joj dopustio da uđe i da me vidi. Taj “šef smene” mi je hladnokrvno i bezdušno saopštio da će nas vratiti nazad prvim letom u toku sutrašnjeg dana, pošto nas sasluša neki inspektor, a do tada ćemo biti u pritvoru…
Ujutro opet u “maricu” i u pratnji tri milicionera na aerodrom. Prvi put u životu me policija ovako prati kao nekog kriminalca, a masa sveta na aerodromu bulji u nas. Kao da nas iz inata vode baš kroz centar aerodroma. Taj njihov inspektor je hladno ponovio da se moramo vratiti otkud smo i došli i da nemamo šta da razgovaramo.
Gluvi na molbe
Bio sam ogorčen i malo je falilo da napravim neku glupost. Uzalud sam se opirao i objašnjavao da ja nisam izbeglica, da hoću samo da posetim porodicu i da se odmah vraćam i izlazim iz Makedonije. Džaba sam pričao kako sam doskoro i službovao u Makedoniji, da “zamalo” nisam postao i oficir njihove armije… Ostali su gluvi i na moje molbe da mi omoguće bilo kakav kontakt sa nekim predstavništvom, organizacijom ili institucijom za strance, ili sa nekim ko je na visokom položaju u makedonskoj armiji, u Ministarstvu unutrašnjih poslova… Jednostavno, imao sam utisak da prosto uživaju u mojoj nevolji.
Pritvorska noć
Na kraju sam makedonske policajce zamolio da bar dopuste da supruga bude sa mnom, da prenoći sa mnom u pritvoru, što su nekim čudom dopustili. U “marici”, pod pratnjom policije, sa aerodroma su nas prebacili do desetak kilometara udaljenog pritvora, u stvari neke čekaonice u kojoj smo noć presedeli na klupi.
