Osećao sam ja od početka, od dolaska u Goražde i postavlja nja na tako odgovornu i važnu dužnost, da se mnogima, ne samo u Goraždu, nego i u samom državnom vrhu u Sarajevu, nedopada moje postupanje i ko mandovanje, to što koliko god mogu i gde god se pitam bra nim i ne dam da se čine zloči ni nad nedužnima, nastavlja svoju ispovest kapetan Amir Reko.
– Sve to je bilo još očigled nije i više izraženo nakon tih događaja na Bučju i iz dana u dan sam uviđao da se oko mene steže neka mreža u kojoj mi postaje tesno. Poruka iz Makedonije Jednostavno, sve više sam uviđao da to nije moj rat i da ja tu s mojim nazorima i shvata njima nemam šta da tražim. Pomišljao sam, a to će se mnogo godina kasnije pokazati tačnim, da bi me s leđa, iz mraka, moglo stići i neko zalutalo zrno, i odlučio sam da se po bilo koju cenu sklonim iz tog pakla. S obzirom na razvoj događaja na ratištu, moja zabrinutost za porodicu, da će mi, ako pogi nem, ostati ne zbrinuta, do stigla je kulmi naciju kada je 16. juna 1992. preko Radio Be ograda i Radio Užica objavlje na moja biografija i kad sam predstavljen kao “ratni zločinac” – bivši oficir JNA pod nadimkom “Makedonac”, koji “pali i ubija srpske žene, decu…”
– U jeku najžešćih napada na Goražde, na jednom od sastana ka sa glavnokomandujućim re kao sam Hayu Efendiću da mo ram nešto učiniti u vezi sa porodicom i njihovom zašti tom i predočio mu moje sumnje i strahovanja. Odgovorio mi je da će on to srediti preko naših državnih funkcionera, pa i preko samog predsednika Izet begovića, i da se ja ništa ne brinem – da je moje samo da raz mišljam o onima sa druge stra ne borbene linije, odnosno o odbrani i oslobođenju Goražda.
– Krajem avgusta 1992. godine zove me preko radio-stanice radiotelegrafista iz policije Sejo i veli da “siđem” na stoti kanal da bi mi preneo poruku lične prirode. Kazao mi je da sam imao poziv iz Makedonije, da me je zvala moja supruga i re kla da ne zna da li da ostane u Makedoniji ili da ide u ino stranstvo.
– Poručila ti je – veli – da će se razvesti od tebe ukoliko brzo ne dođeš u Makedoniju! Amir ovako opisuje te momente:
– Nisam, ipak, u tim trenucima još pomi- šljao o po vlačenju sa dužnosti komandanta brigade jer bi to, sma trao sam, bilo u najmanju ruku nekorektno zbog žrtava i svega onoga što je postignuto. Posle izvrše ne analize bor benih dejstava za oslobađanje grada, koju sam inicirao kako bi se sve stavilo na svoje mesto i kako ne bi bilo previ- še heroja koji to nisu, nasamo sam se sastao sa Efen dićem u jednoj kući u Mujkovića Polju. Našao sam ga kako daje intervju jednoj novinarki iz Izraela. Neopoziva odluka Po završenom intervjuu, kad su ostali sami, Amir mu je rekao da da nije izvršio obeća nje koje mu je dao u vezi sa poro dicom i da zato mora da ode u Makedoniju da odradi ono što se moglo učini ti ve oma jednostavno i na drugi način.
– Pokušao je da se pravda i ponovnim obećanjima da me ubedi da odustanem od puta i napuštanja dužnosti. Smatrao je da u regiji treba da postoji jedna kvalitetna aktivna briga da koja bi bila formirana od postojećih jedinica i kako bi tom brigadom trebalo ja da ko mandujem.
Glatko sam odbio tu ponudu i s velikom rezervom primio svu tu njegovu priču. Nije mu bilo pravo, ali nije ni pokušavao da me dalje ubeđuje, a onda me iznenada upitao kada ću se vratiti iz Makedonije, oči gledno svestan da je moja odluka da odem u posetu porodici neo poziva.
– Neposredno pred odlazak, 9. oktobra 1992, pozvao sam ko mandante bataljona, odnosno okupio komandu brigade i saop- štio im moje namere, mada su oni već ranije, izgleda, načuli o čemu se radi. Preko rodbine i prijatelja sam obezbedio novac za put i sutradan, 10. oktobra, krenuo. Pred sam polazak, ispred komande se okupi lo mnogo sveta, osoblja komande, vojske, prija telja, rodbine… Bilo je dosta suza, a i meni su zasuzile oči. Svi su go vorili da se moram što pre vratiti…
Uzaludno ubeđivanje
– Istog dana je usledio novi moj sa stanak sa Hayom i Husnijom Hrapom, takođe jednim od tadašnjih koman danata u Goraždu. Zajednički su pokušali da me ubede da ostanem i uporno obećavali da će pro blem s mojom porodicom oni na drugi način rešiti i da nema po trebe da ja rizikujem i idem u Makedoniju. Sve im je bilo uza lud – nisam popustio – seća se Amir Reko.
