Nikad neću zaboraviti taj strašni dan u Bučju 1992. godine – kaže Amir Reko, čovek zbog kojeg je taj dan krupnim slovima upisan u istoriji stradanja srpskog naroda u dolini Drine tokom ratnih sukoba devedesetih godina prošlog veka.
– Dok sam govorio, okolo je stajala vojska sa uperenim i zapetim puškama i imao sam utisak da bi za tren pobili sve te nesrećne, uplašene i bespomoćne ljude samo da se pomerim ili dam bilo kakav znak u tom smislu.
Zaštititi nejač
Znao sam ja da su ti ljudi dobro naoružani i u svemu tome mi nije bilo ništa nelogično – u pitanju je bio život, njihov i njihovih porodica i ja sam potpuno poštovao i uvažavao njihovu želju, njihovo pravo da se brane i zaštite, ali sam znao da je među njima i mnogo nejači koja bi neminovno stradala ako krenemo u frontalni napad na selo – priča Reko sećajući se ratnih dana.
– Dodatnu nevolju, ulje na vatru je predstavljalo to što je upravo u trenucima dok sam ja pokušavao da spasim Srbe na Bučju, tekao frontalni napad Srba i srpske artiljerije na Goražde. Ja govorim o miru i praštanju, hoću da spasim te unesrećene ljude, ostavljene i prepuštene sudbini, a dole u Goraždu, u tim trenucima, opšta ludnica, gruvaju granate srpske vojske i ginu ni krivi ni dužni Goraždani i oni koji su tu dobežali i sklonili se iz drugih krajeva Jugoslavije. Zato sam, onako bez ikakve pripreme, ljudski i od srca, održao Srbima, ali i svima drugima, jedan govor kao da me deset kamera snimalo.
– Oni najozlojeđeniji i najspremniji da povuku oroz počeli su i otvoreno da prete i podižu temperaturu dotle da je bilo samo pitanje trenutka kad će zapucati. U tim odsudnim momentima opet sam čuo glas moje majke koja mi je uvek otkad pamtim, pa do našeg poslednjeg viđenja uporno ponavljala i učila me da čovek u svakoj prilici mora ostati čovek. Te njene reči i pouke su nadjačale i moju tugu za njom, bol zbog njene grozomorne sudbine. To me je, konačno, navelo i da krenem na Bučje i rešim da po svaku cenu spasim te nedužne ljude.
Ledeni tajac
– Najpre sam u magnovanju nekim i meni dotad nepoznatim glasom, gledajući prema toj grupi koja se komešala, pretila i zveckala oružjem, viknuo i komandovao da spuste oružje i odstupe, a onda u istom tonu počeo da govorim. Te reči, naravno, nikad neću umeti da ponovim jer je njih diktirala situacija, to što sam pokušavao da nekako ohrabrim i povratim nadu toj šačici preplašenih mučenika, ali i da urazumim one kivne i spremne na zločin.
– Kazao sam ko sam, šta sam i odakle sam, a onda ispričao da sam pre tri dana saznao da su Srbi u mom rodnom selu ubili i spalili moju majku i moju najbližu rodbinu, ali da ja neću i ne želim da se svetim nad nedužnim ljudima, onima koji nisu krivi za taj zločin, da ću im ja, uprkos svemu, pomoći koliko najviše mogu i da neću dozvoliti da oni nezasluženo ispaštaju i trpe jer to nije ni po ljudskoj ni po božjoj pravdi… Nastao je muk, ledeni tajac i bilo je jasno da su te moje reči ostavile veoma snažan utisak i na Srbe, ali i na ostale, moje vojnike, koji su okolo držali oružje na gotovs, spremni da ih pokose, da “uva živa od njih ne ostane”.
Moj plan je u početku bio da nejač odmah propratim do Čajniča, kako su oni tražili, a da zrele i sposobne muškarce zamenim za zarobljene Muslimane. Kornjača mi je, međutim, iz Čajniča, javio da u Čajniču nema živih Muslimana – bilo je to ono strašno vreme kad ni na jednoj strani nije bilo zarobljenika. Ja sam onda ipak naredio da ih sve proprate do Čajniča, odredio i pratnju i ponovo javno pripretio da se ko ne bi igrao glavom da pogazi moju reč.
Glas razuma
– Teško je, naravno, danas i zamisliti tu situaciju kad pred sobom imaš šačicu unesrećenih, prestravljenih i u suštini bezazlenih, dobronamernih i nedužnih ljudi, a okolo masa ozlojeđenih i razgoropađenih vestima o stradanju njihovih porodica i onim što vide i čuju da se dešava dolje u Goraždu – sa setom i bolom se seća Reko.
Valjalo je nekako urazumiti te ljude i utuviti im u glavu da ovi Srbi ovde nisu ni na koji način krivi za stradanja njihovih, pa ni za sve to što se sada dole dešava.
Teška zlodela
– Nisam krenuo s njima kako sam u početku obećao jer sam morao hitno da se vratim u Goražde, pozvali me u komandu, a mnogo kasnije sam saznao da nije urađeno kako sam ja naredio već su neki drugi, mimo mene i moga znanja, prekršili naređenje i pogazili moju reč, napravili gluposti i zlodela za koja nisam znao niti su imala ikakve veze sa mnom.
