Te prve noći na slobodi nisam oka sklopio, tvrdi Milivoje Čarapić. Naglašava da ne može da veruje da je živ dočekao taj čas. Na svu tu muku, dodaje, ujutro mi javiše da je Radan podlegao i da je sahrana u Rogatici. Jedva su ga pustili da ode na sahranu.
Pao kao snop
– A tamo tek muka: na jednoj strani tri Radanove ojađene sestre, na drugoj pored njih moja sestra i žena. Tuga do neba! Bio je to trenutak kad sam istinski zažalio što nisam i ja poginuo, što ne ležim pored Radana… Tu sam se od muke, od iznemoglosti i svega onoga što sam preživeo, posebno ta tri poslednja dana, u jednom trenutku onesvestio i pao kao snop…
Milivoje Čarapić će se, ipak, iz Rogatice, posle sahrane Dragana Pljevaljčića, odmah vratiti na položaj, na to Jabučko sedlo kod Goražda i u jedinicama Vojske Republike Srpske, na bojištu, ostati sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Porodica će se tek tada konačno okupiti u Čajniču. Izmučeni, ali ipak svi živi i, kao i posle svakog rata, njima kao i svima koji prežive, postane najvažnije to što je sačuvana glava. Uroš, glava porodice, iako je u tamnici u Goraždu preživeo težak moždani udar, ipak se koliko-toliko oporavio i dočekao da vidi unučad i od sina Milivoja i od kćerke Mire. Svi su se posebno oveselili kad je Milivoje 2000. godine dobio ćerku Mariju, jer su on i njegova Biljana pre toga bili osam godina u braku bez dece.
Roditelji su mu, prvo otac a godinu potom i majka, večno počinuli, a Milivoje, koji je u međuvremenu dobio još jednu kćerku, 2008. godine se preselio u Pljevlja i tu sa svojom Biljanom svio novo porodično gnezdo. Prežalio je rodno Bučje, ali nije i ne želi da zaboravi sve ono što je preživeo i istrpeo, ni zlotvore i krvopije, a posebno ne dobrotvore, one koji su ga makar lepom rečju zadužili.
Nisam pristao na ćutanje
– Kad sam se javio i pristao da svedočim u dva sudska postupka za ratne zločine, protiv onih koji su i mene mučili i zlostavljali, više njih mi je govorilo: šta će ti to sad, zaboravi, bilo pa prošlo, gledaj svoga posla i pazi porodicu. A ja sve to i činim upravo i pre svega zbog moje dece: kakav bih to ja čovek bio ako bih pristao na ćutanje, kakvo bi to bilo ljudsko posrnuće i kukavičluk, šta bih ja bio u očima svoje dece ako bih zaštitio one koji su me fizički mučili, a psihički ponižavali i gazili kao čoveka. Da zaštitim one koji bi i sutra, ako bi mi, njihove žrtve, zažmurili i zaćutali, to isto ponovili, ako bi ih zapalo.
Da zaštitim one koji su prekršili naređenje i pogazili reč komandanta Amira Reka i onako nas zvjerski šest dana prebijali i mučili na Trebeškom brdu? Ili one koji su nas strpali i osam meseci držali u tamnici u koju čovjek ne bi zatvorio tridesetoro paščadi da prenoće nego bi im oko ponoći otvorio vrata i pustio ih?
– A tek kakav bih čovek bio da prećutim i zaboravim ono što je za nas učinio kapetan Amir Reko. Umreću, ali me niko neće razuveriti da nas je onog sudnjeg dana na Bučju sami Bog pogledao i da smo samo zahvaljujući njemu i Amiru Reku ostali živi. Da samo zahvaljujući Amirovom čojstvu i odvažnosti, njegovoj ljudskosti i hrabrosti, tog dana na Bučju nije prolivena nijedna kap srpske krvi.
To je nepobitna božja istina koju niko od nas nikad ne sme da zaboravi, baš kao što je istina da on ni na koji način nije kriv ni zaslužan za sve ono što nam se kasnije desilo. Krivi su oni koji će kasnije i njemu raditi o glavi zato što nije dozvolio da se Bučje “očisti” od Srba, koji su ga zbog toga nazivali kukavicom i izdajnikom, koji su ga, konačno, nagnali da ubrzo svemu okrene leđa, skine uniformu i baci oružje kako ne bi posrnuo kao čovek, pljunuo na sebe i pogazio svoja uverenja, okrvavio ruke krvlju nevinih i zagazio u zločine, kao i oni koji su mu komandovali i naređivali da sprži Bučje…
Dobročinstvo Safeta Kadrića
Posle osam meseci tamnovanja – pamti dobro Milivoje Čarapić. – Jedno jutro tu ispred zatvora mi priđe Safet Kadrić, zvani Cigo, koji je pre rata dobro poznavao moga oca, a tokom rata je i on radio nešto u policiji. Šapnu mi: ujutro će vas pustiti pa popodne obavezno dođi do mene. Tako i bi, ja kod Ciga: – Slušaj, mali – veli on roditeljski – ti nisi balavac, sve vidiš šta je i kako je, budi oprezan i čuvaj se ako misliš da izneseš glavu iz ove ludnice…
