Kad je kanonada prestala, Radan Pljevaljčić predloži da se izvlačimo sa brisanog prostora i krenu iz rova da vidi da li u blizini ima muslimanske vojske, a ja provirih da utvrdim gde su srpski položaji – nikada neće zaboraviti taj tragični dan Milivoje Čarapić.
– Samo što je iskočio iz rova zafijukaše zrna i Radan jeknu, zanese se i pade. Pogledam dolje i vidim ih zalegli iza nekih bukava i pucaju. Šta ću, kako ću, ja iz onog belog džaka koji smo nosili istresem hleb, nataknem ga na neku granu, podignem uvis i počnem da vičem:
– Ne pucajte, Srbi smo!
Nisam osunećen
Oni, čujem, naređuju da izađem, da dignem ruke uvis i da dođem dole. Siđoh nekako, tresu mi se nogavice. Naređuju da legnem potrbuške. Ne čekam da ponove komandu. Čujem jedan viče:
– Ma, balija, ljudi, vidite li da je balija!
– Nisam, čoveče, Srbin sam – bunim se ja.
– Ma kakav Srbin, majku ti balijsku, sad ćeš da vidiš ko je Srbin! – grmnu jedna ljudina sa strane, zajaha me i sede mi na pleći. Jednom rukom me uhvati za čelo, povuče mi glavu unatrag, a u drugoj mu svilutnu nož.
Vidim da se gine i munjevito mi kroz glavu sinu: vidi ćorave mi sudbine, dve godine me Muslimani držaše u zatvoru, mučiše i prebijaše, ali me ne ubiše, a sad hoće da me ubiju Srbi, i to da me zakolju:
– Polako, aman ti činim, ne greši dušu, Srbin sam! – zavapih još jednom i u magnovanju se setih i nekako raskopčah šlic na pantalonama da pokažem da nisam osunećen. Na dva-tri metra od nas stoji njegov komandir – Dragan Josipović se zvao, posle sam doznao, a to bio neki interventni vod iz Ilijaša i Vogošće:
– Ma, pusti ga, izgleda baš da je Srbin – reče komandir i onome klonu nož u ruci…
Kad se malo pribrah i kad shvatih da je prošla opasnost, ja velim tome što me hteo zaklati:
– Slušaj, jarane, meni ostade i brat gore, pogodili ste ga…
– Trči, donesi ga…
Pokrenuo bih brdo
Ja gore, došla mi neka snaga, brdo bih, čini mi se krenuo. Radan nesrećni ječi, pogodilo ga u butinu, razdrlo mu i iskidalo aortu, a onda i mokraćnu bešiku. Ne da da ga nosim, hoće da ga vučem polako. Izbavih ga nekako do tog srpskog položaja. Prevismo mu ranu. Oni preko motorole javljaju u bazu: imamo dvojicu balija – mi smo za njih još balije! – jedan je načet, a jedan čitav…
Radan ćuti i trpi bolove i samo traži vode.
Za jedno pola sata eto odozdo dvojice, jedan stariji, jedan mlad. Čim priđoše bliže, onaj stariji zavapi:
– Pa Pljeva, bog te tvoj, jesi li to ti?! – poznao Radana, radili zajedno.
Onaj drugi se obraća meni:
– Mijo, kukala ti majka, otkud ti ovde?
Vidim poznajem čoveka, ali oko da mi izvadiš ne mogu da se setim ko je. Tek kad mi kaza ime – Bojan Mutlak – setih se momka kojeg sam poznavao pre rata, rodom tu iz okoline Goražda, ima čak i neka prijateljska veza među nama.
Moć poznanstva
Tek kada su dvojica novopridošlih srpskih boraca prepoznali Milivoja Čarapića i teško ranjenog Radana Pljevaljčića, ostali su konačno poverovali da oni stvarno nisu Muslimani. Svi su krenuli da pomognu ranjeniku na kojeg su pucali, jer su bili tvrdo uvereni da je pripadnik muslimanske vojske.
Zakasnela pomoć
Dvojica novopridošlih srpskih boraca i ja preneli Radana Pljevaljčića, skoro dva kilometra, do glavne baze udaljene skoro dva kilometra, seća se Milivoje Čarapić.
