Moj otac je tu u ćeliji dobio moždani udar – opisuje dalje Milivoje Čarapić muke i stradanje u muslimanskom zatvoru u Goraždu.
– Prebacili su ga u bolnicu, oporavio se koliko je to bilo moguće u tim uslovima, ali kad je u decembru kad je bila jedna razmena zarobljenika njega nije bilo na tom spisku – bile su samo žene.
Crna sloboda
Pustiše me, i ja s majkom jednog dana odem kod komšije Ferida iz Žužela, koji se, doznali smo, u policiji u Goraždu nešto pitao za tu razmenu. Otvoreno mu kažemo: bilo bi pošteno i pravedno da ga date u razmenu, pa ako mu ima leka, nek se leči, a ako mu je suđeno da umre, neka ne umre kao rob. A ako to ne može, onda ga ubijte kao čoveka da se više ne pati jer njemu se taj udar odrazio po levoj strani i bio je gotovo nepokretan.
Na mene i dodatna muka, jer moja majka veli da neće ni ona da izađe ako Uroša ne puste. Ipak, do poslednjeg momenta se nije znalo šta će biti, hoće li i njih pustiti. I onda, bukvalno pola sata pre polaska tog autobusa koji ih je vozio na razmenu, dođe jedan policajac i kaže mi: Neka ti se spreme otac i majka, idu i oni. Bio je to trenutak moje velike sreće.
Početkom marta 1993. godine pustili su i nas ostale iz tamnice, tobož na slobodu, a o kakvoj se crnoj slobodi radilo dovoljno je reći da nisi mogao nigde slobodno da kročiš, a svako muslimansko dete na ulici moglo je da ti zalepi šamar da se ne smeš živ čuti. Živeli smo na “belom hlebu”, mogao te bilo ko ubiti ako mu se ćefne i da za to nikome računa ne polaže.
Rasporedili nas da živimo kod retkih Srba koji su ostali u Goraždu i odredili u neki radni vod te brigade koja je držala levu obalu Drine. Rintali smo po ceo dan, sve što drugi, muslimani, nisu ni hteli ni smeli – mi smo morali. Od kopanja rovova do seče drva. Na kraju su nas odredili da nosimo hranu njihovim borcima na položajima.
Panični strah
Ta “sloboda-nesloboda” u Goraždu za Milivoja Čarapića i dvadesetak njegovih rođaka i komšija iz sela Bučja potrajala je sve do 15. aprila 1994. Živeli su u stalnom strahu kad će nekome od razjarenih muslimanskih bojovnika pasti na um da ih pobije, ali i u velikom riziku od srpske artiljerije koja je gađala opsednuti grad, a nisu nikako mogli da se izbave iz tog pakla.
-Tog 15. aprila 1992. srpska artiljerija je žešće delovala nego obično – seća se Milivoje.
– Našla i pogodila im rovove – jedan poginuo, a pet-šest ih je ranjeno, i to teže. Kad je oko podne trebalo da se odnese ručak na položaj, konjovodac i jedan naoružani pratilac neće, ne smeju, jer se čuje kako tamo i dalje gruva. Radan Pljevaljčić i ja moramo, niko nas ne pita smemo li ili ne smemo. Sa nama ipak krenuše i konjovodac i onaj pratilac, podviknu im neko od starešina.
Kad smo stigli do Jabučkog sedla, mene je obuzeo neki nemir i gotovo panični strah – to ni danas ne umem da objasnim – da li sam ja to nešto predosetio. Kad smo stigli do prvog rova i otovarili manjerku s nekom čorbom, konjovodac se vrati, a mi trojica nastavismo kroz rovove da delimo hranu.
Vojske ima u prva dva rova, a treći, četvrti i peti prazni i napušteni. Taj peti rov je bio na ivici jedne retke bukove šume. Radan i ja smo stali pored rova, a onaj pratilac ode dalje da da izvidi ima li u blizini vojske. Odjednom negde od Radijevića dopreše dve potmule detonacije. Shvatili smo odmah da su minobacači i skočili u rov. Grunulo je tu odmah pored rova, diže zemlju i baci je na nas, ali mi ostasmo zdravi i čitavi.
I starice u tamnice
U grupi Srba iz Bučja, njih 31, koji su dospeli u muslimansku tamnicu u Goraždu, većinu su činili stariji. Među njima i Anica Čarapić i Vukosava Begović koje su uveliko bile zagazile u devetu deceniju života.
Glad
Ta 1993. godina ostaće posebno upamćena u Goraždu po gladi strašnoj koja je vladala. Imali su oni odnekud pare, ali im nisu pomagale i da nije bilo te humanitarne pomoći, meni se čini da bi taj narod skapao do potonjeg uva. A kakva je to muka bila najbolje govori podatak da je paklica duvana dostigla cenu od sto maraka, da stari i strastveni pušači nisu ni pitali za cenu.
