Kad je pucnjava prestala, kad su ranjenike zbrinuli i tog poginulog nekud odneli, zarobljene Srbe iz Bučja, njih 31, doveli su u stanicu policije u Goraždu i rasporedili u tri ćelije. U dve po desetoro, u jednu jedanaestoro. Ćelije su bile dugačke po četiri metra, a široke dva i dvadeset santimetara – ni punih devet kvadrata.
– To su stare ćelije u koje su pre rata privođeni pijani dok se ne otrezne ili osumnjičeni tek da prenoće – opisuje taj pakao Milivoje Čarapić koji će u toj “prokletoj avliji” provesti punih osam meseci. – Na sredini je bila jedna drvena platforma, nešto poput francuskog ležaja i može se zamisliti kako smo mogli da se smestimo, nas jedanaestoro u tolikom prostoru i na tom ubogom ležaju bez ćebadi i igde ičega – kako nam je bilo kad je počela zima. U Goraždu, pošto su nas smestili u zatvor, što jeste – jeste, neću da grešim dušu i lažem, niko nije ni prstom takao, a kako nam je bilo u psihičkom smislu i šta smo sve drugo pretrpeli, to je druga priča i to ne daj Bože ni krvnicima.
Gladni i žedni
Za sve vreme dok su bili u zatvoru pod ključem, od jula 1992. do početka 1993. godine, donosili su im, priča Milivoje, nešto hrane i vode samo jednom dnevno.
– Uglavnom parče hleba i najčešće neka posan pirinač baren na vodi. Jednom neslan, drugi dan preslan, ne može da se okusi. To parče hleba deliš na troje jer nikad nije bilo sigurno da li ćeš nešto dobiti sutradan.
Glad je, inače, nešto najužasnije nešto što mnoge ljude promeni i izopači, probudi u njima nagon za održanje i pomuti razum. Moju majku, međutim, niko nije čuo da se požali da je gladna i uvek je negde sklanjala parčence hleba da ga ponudi meni, vajkajući se da nije gladna i da ga ne može pojesti.
Inače, bilo je toliko situacija da po dva dana niko ne otvori vrata od ćelije, nastavlja Čarapić:
– Jednom, dobro sam upamtio, punih 58 sati! Niti je ko šta jeo, niti pio, niti je ko mogao izaći da obavi makar malu nuždu. A ko nije doživio te muke, ko nije trpeo i suzdržavao se od mokrenja, taj ne zna šta je užas i šta su bolovi. To je bilo nešto najstrašnije, to kao da ti deset noževa seče po utrobi. U početku, i zadugo nismo imali čak ni neku kantu u kojoj bi mogli da obavimo makar malu nuždu tu u ćeliji. Posle tog jednog dvodnevnog mučenja, kad nas nisu izvodili napolje, ja nađem jednu plastičnu kantu u nekom havarisanom vozilu tu ispred zatvora i pitam policajca, tog jednog koji je bio normalan i blagonaklon, da li mogu da je uzmem i kažem mu zašto mi treba.
Pet meseci u istoj odeći
On se, navodi Milivoje, zaprepastio:
– Očito čovek nije znao kakve mi muke trpimo, dopusti mi i dao mi je i jedno parče od one plastične police koja stoji pozadi u vozilima da od toga napravim poklopac. Mučno mi je i kad pomislim a ne da pričam kakve su to muke i posle bile, kako vršiti nuždu u tolikoj krcatoj ćeliji u kojoj su mi bile i majka, i strina, i snaha, i jedna rođaka bliska, zajedno i muški i žene… Užas i sramota živa, ali sila Boga ne moli, nije narod bez nevolje rekao: ne daj Bože šta se trpeti može.
Sve do decembra smo, dan i noć živeli su u onome što se na njima zateklo kad su ih početkom jula doveli u zatvor.
– Imali smo vrlo malo odeće u zavežljajima koje smo poneli od kuće, a prvi put smo se okupali tek posle više od mesec dana. Tu u krugu ispred zgrade bilo je više havarisanih policijskih vozila. Tu su na neke blokove postavili neku prljavu bačvu, napunili je vodom i ispod nje naložili malo vatre da se ta voda ugreje, a kupali smo se onako napolju, iza jednog od tih havarisanih vozila. Prvo žene, pa mi muški.
Posle tog kupanja svi smo zapazili kako nam intenzivno opada kosa – biće da je u onoj bačvi bila nekakva hemikalija, a ne isključujem mogućnost da je neko nešto i namerno stavio u tu vodu, ali ko je u takvoj situaciji još mislio i o kosi. A zanimljivo je da se uprkos svemu, uprkos jadu i praljavštini u kojoj smo živeli osam meseci, niko nije čak ni ošugao!
Bekstvo Zorana Begovića
– Dok su nas sprovodili natrag prema Goraždu, jedan momak od naših, Zoran Begović pokojni, bukvalno je nestao. Iak je bio mlađi, imao je dvadesetak godina, on za čudo nije bio vezan pa mu je to svakako i olakšalo da se izvuče i neprimećen pobegne. To mu, po svoj prilici, ne bi verovatno pomoglo da mu nije pomogao neko od sprovodnika muslimana. Njemu je majka bila rodom od Čajniča i verovatno se u tome krije neka tajna prijateljska veza koja ga je spasla. Nažalost, on će dve, dve i po godine kasnije ipak poginuti – seća Milivoje Čarapić.
