Kad se moj otac uveče vratio iz Čajniča neobavljena posla – nastavlja Milivoje Čarapić – stuštili se i na njega i počelo batinanje i premlaćivanje. Smatrali su ga za najuglednijeg, pa i najodgovornijeg u selu, što je u dobroj meri bilo i tačno, pa je, po njihovom aršinu, trebalo najviše i da podnese.
Tortura bez premca
Sutradan – to je već bio treći dan torture – dovedoše i njega, krvavog i prebijenog, i ubaciše ga kao džak kod nas u podrum.
Posle opet nastaviše da nas izvode iz podruma, jednog po jednog, i batinaju i prisiljavaju da priznamo nešto što nismo mogli da priznamo.
Džaba: oni biju i samo ponavljaju: priznaj! Strašan je to osećaj, vidiš kako ti batinaju i na najstrašnije muke udaraju roditelja, najbliže rođake, a ne možeš da pomogneš ni sebi, a kamoli njima. I niko ni pet para ne daje, ne zarezuje naše bolove i jauke, to što gotovo svi mokrimo krv…
Potrajalo je to mučenje na Trebeškom brdu punih šest dana, a tek treći dan su nam doneli neke jade da pojedemo – dotle su svi živeli od onoga što su poneli iz kuće i što se zateklo u tim ojađenim torbama i zavežljajima.
Konačno, šestoga dana nas izvedoše i sve okupiše pred kućom: vodimo vas, vele, natrag, onome ko vam je obećao slobodu, pa neka on vidi šta će s vama – priča Čarapić.
Između dve vatre
– Vraćaju nas, dakle, nazad ka Bučju. Lično sam računao da nas vode ka nekoj od tih vrtača i jaruga u Bučju i oko Bučja, da nas tu negde pobiju i zatrpaju. U to sam posebno bio uveren, kad odnekud izvukoše tri para “lisica” i nas mlađe, sve po dvojicu, povezaše – valjda su računali da bismo mogli pokušati da bežimo, a mi smo se jedva vukli putem koliko smo bili premlaćeni i izmrcvareni.
Prođosmo Bučje i dovedoše nas na neko Mujovo brdo – to je već blizu Goražda. Već je duboka noć, možda jedanaest ili skoro ponoć. Ne vidi se dobro i jedan od tih naših muslimanskih sprovodnika se u jednom trenutku nekako okliznu, opali mu puška i sam sebe rani.
– To je, međutim, probudilo i oružje na položajima okolo, zapucaše i s jedne i s druge strane i mi se nekako nađosmo između dve vatre. Zagruvaše i granate minobacačke. Mi nekolicina se u toj gunguli sklonismo iza neke kuće, ali nas naši sprovodnici oteraše odatle da bi se oni tu sklonili, a nas nagnaše da se šćućurimo uz jednu obližnju među.
Ne bi zadugo, grunu jedna granata, pade, vidimo, negde blizu nas i naši sprovodnici, oni koji su se sklonili na mestu na kojem smo do maločas bili mi, zajaukaše i počeše da zapomažu – poranjavala ih ta granata. Trojica njih ranjena, a jedan pogibe. Mi, niko ni po prstu…
Odbranili nas Čajničani
A bilo je, kaže Milivoje Čarapić, i među njima ljudi, sramota je to ne reći, nisu ni oni bili svi jednaki i toliko zli.
– Bila je tu jedna grupa iz Čajniča sa kojima sam nekad radio i jednog dana me izvedoše iz podruma. Jedan, ponajstariji među njima, zvao se Edhem Klovo, pita me: “Milivoje, sine, šta si čekao što nisi išao sa svojim narodom?”
Ja mu pričam da nama nije bilo do rata, da smo sa komšijama muslimanima vazda živeli u slozi i računali smo da će sve nekako brzo da se smiri. U tome naiđe jedna grupa Višegrađana i traže mene po imenu. Klovo grabi i kaže da me nema tu, a oni ostali posedaše oko mene i nekako me kao zakloniše. Klovo onda poče koriti te što su me tražili zašto muče goloruke, ni krive ni dužne, a oni izbečiše na njega: to su četnici i krvnici!
– Ma, kakvi četnici, četnici vam gonili mater, ovo obični narod, mučenici kao i mi – breknu im Klovo.
– A ako ste toliki junaci, eno vam četnika – pokaza rukom prema srpskim položajima – pa ako vam basta udarite na njih, a ne iživljavajte se na sirotinji i nejači. Padoše tu oštre reči, zvecnu, bogme, i oružje, umalo ne dođe do belaja, ali im se Klovo i Čajničani oko njega ne dadoše i ne ustuknuše pred njima i njihovim cevima.
Marija nestala bez traga
Marija Čarapić je ostala na Bučju – seća se Milivoje Čarapić.
– Nije onog dana htela da ide s nama. Ona, jadnica, nije bila psihički baš dobro, a imala sirota i neke ovce, pa ostala da ih čuva, nije ni došla tog jutra pred školu. Ni dan-danas se ne zna gde je i kako je završila. Po nekim pričama i saznanjima, muslimani su je našli drugi ili treći dan pošto su nas odveli. Braća joj nikad kosti nisu našla.
