“Nikako da prestanu ubistva žena u Srbiji, a dame stradaju jer nasilje supruga ili partnera nad njima, nadležni stalno umanjuju”, kaže za “Vesti” Suzana Antić Ristić iz SOS telefona za podršku i pomoć ženama sa iskustvom nasilja u porodici i partnerskim odnosima u Vranju.
Ovoj službi, koja ove godine beleži 20 godina neprekidnog rada, javljaju se žene iz čitavog Pčinjskog okruga: Vranja, Bujanovca, Preševa, Vladičinog Hana, Surdulice, Bosilegrada i Trgovišta. Za osam meseci ove godine primili su 430 poziva, a kako naša sagovornica kaže, javljaju se za savet i pomoć i žene iz drugih krajeva zemlje koje trpe nasilje, pa čak i iz susedne Severne Makedonije.
Savet i podrška
Pravnu i socio-psihološku podršku dobilo je 70 žena.
– One govore o nasilju koje trpe, a mi im dajemo podršku. U našem društvu inače opada svest o ovom problemu, a žene koje nam se obraćaju kažu da gube poverenje u nadležne. Pokazuje se da institucije “baguju” i da kada se zbog nasilništva obrate policiji ili tužilaštvu, oni umanjuju delo i ignorišu. Neretko su po prijavi nasilja od naležnih čule “udario te, ali nije mnogo”, “Pala si? Nisi, ma ajde…” – priča ona.
Ističe da to umanjivanje nasilja i neprimenjivanje zakona dovode do novih žrtava.
– Društvenu svest treba menjati i kod građana, ali naročito u institucijama, jer nam neke žene kažu da su više puta zbog nasilja pozivale policiju, da oni dođu i o nasilju obaveste dežurnog tužioca, a on im kaže samo da upozore nasilnika. Taj broj upozorenja je, prema onome što čujemo od žena, sve veći poslednjih godina, a nasilnici kojima je sujeta zbog prijavljivanja povređena, po odlasku policije postanu još nasilniji, jer nisu osetili oštrinu zakona – priča naša sagovornica.
U vrtlogu patnje
Ona napominje da žene tako gube poverenje u institucije i shvataju da nemaju koga da zovu u pomoć.
– Paralelno sa tim, ne vidimo da je neki službenik kažnjen ili da je protiv njega pokrenut disciplinski postupak zato što nije efikasno reagovao na prijavu žene – ističe Suzana Antić Ristić.
Neretko, kaže, žene moraju da ćute i sede uz muža nasilnika, pošto su malo plaćene ili bez posla, pa su zavisne od njega ili nemaju gde da odu.
– Kad nas zovu, zahvale se što smo ih saslušali, jer nas ni najbliži često ne razumeju. Dešava se i da im roditelji kažu, sramota je da se razvodiš, ili nemaš gde kod nas da se vratiš – prenosi Suzana.
Zlostavljane žene traže rešenje, ali kako upozorava, vreme prolazi, deca gledaju nasilje i proživljavaju traume, a one zdravstveno propadaju.
Kao ohrabrujuć iznosi podatak da su tri žene sa juga Srbije, uspele da izađu iz tog zatvorenog kruga patnje i da odu na rad u Hrvatsku.
– One su nam se obratile, a mi proverili da nije reč o lažnom oglasu iza kojeg se krije trgovina belim robljem. Pošto je sve u redu, otišle su. To vide kao izlaz i način da ne zavise od muža nasilnika. Istrošene višegodišnjim mučenjem, nađu snagu da izađu iz svega, a pronalazeći svoj put, možda se i spasu od smrti – priča Antić Ristićeva.
Udarci u glavu
Suzana Antić Ristić priča da su žene putem SOS telefona ranije češće prijavljivale fizičko nasilje koga ima i danas, a da je sada u porastu psihičko zlostavljanje.
– One se žale na batine i premlaćivanje, odnosno da ih muškarci najčešće udaraju u glavu da se ne bi videle modrice na oku, licu ili telu – priča nam.
Osokoljeni nasilnici
Ove godine je, kaže Suzana Ristić Antić, u Vranju ubijena žena koja je ranije više puta zvala nadležne za pomoć, ali prave reakcije nije bilo.
– Muž je ubio pred decom. Pitanje je ko je nije saslušao i ko nije doneo adekvatne mere zaštite za nju, a kazne za muža koji je zlostavljao? – pita ona i ukazuje da su posle ovog ubistva SOS telefon zvale žene koje su pričale da su im muževi i govorili “proći ćeš kao ona ako se ne smiriš”.
