Udahnite vazduh. Zamislite da narednih osam minuta i 46 sekundi nećete moći ponovo da udahnete. Zamislite sav strah koji bi obuzeo celo vaše telo dok pokušavate da se izborite za udah. Zamislite da je vaš jedini zločin što ste se rodili baš takvi kakvi jeste, sa bojom kože koju vam je majka priroda dala.
Takva tragična smrt dogodila se u poslednjim danima maja Džordžu Flojdu u Americi. Ovaj Afroamerikanac želeo je da kupi cigarete, a novčanica od 20 dolara prodavačici se učinila sumnjivom. Ubrzo su stigli policajci koji su se prema njemu ophodili veoma grubo, oborili ga na pod i kolenom pritiskali njegov vrat skoro devet minuta. Džordž je molio za vazduh i za milost, ali nije izdržao.
Da je boja njegove kože bila drugačija, možda bi ta novčanica bila manje sumnjiva. Policija bi ga onda možda pustila da diše. Ipak, viševekovno usađena mržnja prema ljudima sa tamnijom bojom kože dala je svoje rezultate i ponovo, nikad jače osvetlila rasizam koji, uprkos demokratiji koje su svima puna usta, ipak jasno pokazuje da sloboda nije ista za sve.
Derek Šovin, policajac koji je onemogućio Džordžu da diše i tako ga odveo pravo u smrt, verovatno će ostatak svog života provesti u zatvoru. Ipak, krivica je mnogo složenija i prevazilazi odgovornost jednog čoveka koji ima pogrešan sistem vrednosti poput Šovina. Iako je prošlo 400 godina od vremena kada se Afroamerikanci nisu tretirali kao ljudi, kada je beli čovek mogao da kupi crnog čoveka i nad njim se iživljava koliko mu volja, iako je civilizacija daleko napredovala, a demokratija počela da se podrazumeva, ogroman broj ljudi širom sveta i dalje veruje u to da postoji superiornija rasa. Iako robovlasništvo zvanično ne postoji više, rasizam je vekovima napredovao i postao mnogo složeniji, možda više nego ikada.
Dugogodišnji obrasci ponašanja, vaspitanja, obrazovanja dovode do stvaranja ljudi poput prodavačice kojoj je novčanica od 20 dolara sumnjivija ako dolazi od čoveka drugačijeg od nje i policajca koji smatra da može biti agresivniji prema čoveku drugačijem od njega. O ravnopravnosti se priča na sva zvona širom sveta, ali njeno nepostojanje se jasno vidi svaki put kada se dogode tragedije poput ubistva Džordža Flojda. Njegova smrt krivica je celog društva koje mora da se promeni iz korena.
Tragični događaj koji je izazvao brojne proteste najpre u Americi, a potom i u celom svetu u Srbiji se sa druge strane posmatra kao strahota sa kojom nemamo nikakve veze. Čudimo se, šokiramo i pitamo u kakvom to društvu žive Amerikanci i na rasizam gledamo kao na pojavu koja sa nama nema baš ništa. Ipak, romsko stanovništvo u Srbiji prepoznaje sebe u sudbini koja je zadesila Flojda i mnoge slične njemu.
Tragična smrt Dragana Maksimovića, čuvenog srpskog glumca podseća nas da Amerika sa svojom rasnom podeljenošću nije mnogo daleko od nas. On je pretučen od strane huligana u centru Beograda, koji su na njega nasrnuli zato što su mislili da je Rom. Naneli su mu teške telesne povrede zbog kojih je završio u komi, a ubrzo i preminuo. Pravda zbog njegove smrti nikada nije zadovoljena.
Duga lista nepravdi
Oskarom nagrađeni reditelj Spajk Li rekao je da je ceo svoj život proveo u društvu u kome postoji ogromna razlika između osoba bele i tamnije boje kože.
– Lista nepravdi je beskonačna. Obrazovanje nije jednako, život nije jednak, sve je teže kad imaš tamnu boju kože. Nejednakosti su ogromne od kada ja pamtim, a Flojdova smrt sada je samo dodatno podgrejala već proključalu vodu u loncu. Nisu ugroženi samo Afroamerikanci, postoji bezbroj kategorija ljudi širom sveta koje rasizam pogađa, i svi oni zaslužuju pravdu i jednak tretman u društvu – rekao je Spajk Li.
Dušanova smrt kao opomena
Još jedna smrt nas podseća da kao društvo moramo još mnogo da radimo kako bismo postali mesto na kome će se svako osećati jednako bez obzira na rasnu pripadnost. Pre dvadesetak godina trinaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića pretukla su nasmrt dva tinejdžera iz Zemuna. Dušan je tog dana pošao u prodavnicu da kupi sok, a dvojica skinheda otela su mu novac ispred prodavnice, udarali ga pesnicama, oborili na zemlju, šutirali ga i odvalili oluk kojim su ga tukli do smrti. Da ovaj mališan nije imao romsko poreklo, njegov odlazak u prodavnicu ne bi se završio ovako tragično. Dušanova majka je nekoliko puta pokušala da izvrši samoubistvo i na kraju je u tome uspela.
Pre tri godine jedan romski dečak je brutalno pretučen jer je mahao srpskom zastavom. Napali su ga besni tinejdžeri zbog toga što, kako su vikali dok su ga tukli: “Ciganin ne može da maše zastavom Srbije.”
