Teheran više nije pod embargom na kupovinu oružja. Prema prognozama stručnjaka, Rusija od toga može zaraditi pet milijardi dolara. Ali samo je potrebno biti oprezan prilikom isporuke oružja ovoj prijateljskoj državi…
Ograničenja na vojno-tehničku saradnju međunarodne zajednice sa Iranom, uvedena Rezolucijom 2231 Saveta bezbednosti UN u julu 2015. godine, ukinuta su 18. oktobra 2020. godine. Ovo otvara nove mogućnosti za isporuku oružja Iranu.
Iran kao izvoznik oružja
Počeću od toga da se u ovom slučaju pojavljuju nove mogućnosti ne samo za isporuku vojne tehnike Iranu, već i za transparentniji nego što je sada izvoz proizvoda iranskog vojno-industrijskog kompleksa u druge zemlje. Iranski ambasador u Rusiji Kazem Džalali rekao je za ruske medije da je Teheran dostigao visok nivo samostalnosti po pitanju oružja i da je spreman da počne sa izvozom oružja nakon ukidanja embarga. Mislim da će proizvodi iranskih oružara biti zanimljivi mnogim zemljama Azije i Afrike, to jest, onima koje su lojalne Islamskoj državi.
Kolika je snaga iranske vojne industrije koja je dugo bez saradnje sa vodećim svetskim centrima? Iran je uspešno stvorio i razvio sopstvenu raketnu tehniku: raketni sistemi „Fateh-110“ dometa do 300 kilometara se već isporučuju, na primer, u Siriju i tamo se čak proizvode po licenci. Na osnovu rakete „Fateh-110“ stvara se preciznija verzija koja je sposobna da na velikoj udaljenosti uništi precizno određene ciljeve. Sada u okviru raketnih sistema koji su odobreni za isporuku u svetu verovatno rade samo Rusija, SAD, Severna Koreja i Kina. Iran može postati prilično velik i zanimljiv uvoznik raketnih sistema.
Drugi pravac kojim Iran može ući na svetsko tržište naoružanja biće, naravno, bespilotne letelice poput „Shaded-123“ i „Ababil-3“. Kao što pokazuje iskustvo poslednjih godina, bespilotne letelice postaju vrlo primetna sila, a nisu ih proizveli svetski lideri u vazduhoplovstvu. Toliko su jaki da mogu da promene način na koji gledamo na ratovanje u sukobima 21. veka. Svi se sećamo uništavanja saudijsko-arabijske protivvazdušne sistemske baterije „Patriot“ tokom napada, navodno, iranskih bespilotnih letelica. Trenutni sukob oko Nagorno-Karabaha takođe pokazuje jedinstvene mogućnosti turskih i izraelskih bespilotnih letelica, koje u tehnološkom smislu ne bi trebalo da budu mnogo bolje od iranskih dronova.
Treći pravac su podmornice male tonaže tipa „Al-Hadir“ i brodovi obalnog pojasa: korvete tipa Bajandor, brodovi tipa Houdong, fregate tipa Alvand.
Odsečen od isporuka lidera svetskog tržišta naoružanja, Iran je razvio sopstvenu sopstvenu brodogradnju. S obzirom na potpuno drugačiji raspon brodova ovog tipa, u mnogim zemljama oni mogu biti veoma traženi.
Pet milijardi dolara iranskog novca
Kakve se mogućnosti otvaraju iranskoj vojsci u pogledu mogućih isporuka naoružanja i vojne tehnike iz inostranstva u Iran? Iranski ambasador u Rusiji Kazem Džalali govorio je vrlo neodređeno – „spremili smo odgovarajuće planove“. Zvaničnici u Teheranu do sada nisu previše konkretni, pa moramo teoretisati. I ima o čemu da se govori jer prema procenama autoritativnog ruskog vojnog eksperta Ruslana Puhova, Rusija u narednih pet godina može da računa na isporuku naoružanja i vojne tehnike Iranu za oko pet milijardi dolara ili više.
Pre svega, treba napomenuti da su Rusija i Iran već povezane prilično jakim vezama vojno-tehničke saradnje. Do sredine 2000-ih iz Rusije je Iranu isporučeno nekoliko električnih podmornica sa dizel motorom projekta 877 (na zapadu poznatih kao KILO), raketni sistem PVO „Tor-M1“, tenkovi T-72. Pored toga, pružena je pomoć u održavanju i popravci ogromnog parka sovjetske vojne tehnike, koja je na različite načine uvrštena u naoružanje iranske vojske. I sada je Iran nekoliko godina bio lišen mogućnosti da kupi ruske sisteme naoružanja koji bi mu omogućili modernizaciju vojske, vazduhoplovstva i mornarice.
Od S-400 do Su-57
Šta bi prvo moglo da bude interesantno Iranu?
Sistemi PVO će verovatno biti jedna od glavnih potreba. Ruski sistem S-400 se već izvozi u Kinu i Tursku, a u bliskoj budućnosti i u Indiju. Teheranu su 2016. godine isporučeni sistemi S-300, ali poslednjih godina iranski bezbednosni zvaničnici izjavljuju da su zainteresovani za S-400, koji, uzgred rečeno, ne samo da će Iranu omogućiti da temeljno obnovi svoj sistem PVO, već bi i pružio nove mogućnosti za razvoj sopstvene tehnike zasnovane na ruskim sistemima. Pored S-400, vrlo su privlačni i sistemi PVO tipa „Pancir“ — ovo je idealan sistem za odbranu od bespilotnih letelica, koji može samostalno da otkrije i uništi vazdušne ciljeve male veličine. U Siriji se iranska vojska sigurno već upoznala sa njegovim mogućnostima i mislim da će „Panciri“ biti u prvim redovima budućeg zahteva Irana za isporuku ruskih sistema.
Iransko ratno vazduhoplovstvo zahteva prilično ozbiljnu obnovu: ono je naoružano avionima MiG-29 iz 1980-ih i američkim F-14 koji su isporučeni još sedamdesetih, odnosno pre Iranske revolucije. Iran je naučio da samostalno popravlja i modernizuje ove letelice, ali sada već postoje znatno napredniji bombarderi Su-34 i višenamenski Su-30SM.
Inače, o poslednjima je letos govorio američki državni sekretar Majk Pompeo. Američki političar je nazvao bombardere „Suhoj“ veoma opasnim i zabrinuo se da bi Iranci sa njima mogli da „stignu“ do Evrope i Azije.
Pored toga, od velikog interesa za Iran mogu biti transportni avioni i avioni za rano upozoravanje. Ne bih isključio ni kupovinu ruskih helikoptera: udarni helikopteri Ka-52 „Aligator“ i transportni helikopteri Mi-17.
Imajte na umu da se u medijima povremeno pojavljuju spekulacije na temu da bi Iran mogao da kupi multifunkcionalne lovce Su-57.
U principu, to je moguće, mada postoji jedno „ali“. Trenutno rusko vazduhoplovstvo nema nijednog lovca Su-57 u službi. Shodno tome, prerano je govoriti o isporukama ove letelice pete generacije u inostranstvo.
Iranske kopnene snage takođe su zainteresovane za obnavljanje parka oklopnih vozila: ovde su mogu razmotriti opcije kao što su ograničene isporuke buduće izvozne modifikacije tenka T-14 „Armata“ i trenutne modifikacije glavnog tenka T-90. Može se razmišljati i o programu modernizacije iranskog tenkovskog parka T-72, koji podrazumeva isporuku odgovarajuće opreme ruskih proizvođača. Plus, Rusija bi mogla da ponudi protivtenkovske komplekse tipa „Konkurs“, kao i savremene prenosive protivvazdušne raketne sisteme tipa „Igla-S“ i „Verba“.
U pomorskoj oblasti takođe postoje velike mogućnosti za isporuku brodova, podmornica i sistema naoružanja. Iranu, uprkos razvoju sopstvene brodogradnje, ne bi naštetilo da dobije gotove brodove sa širokim spektrom delovanja. S tim u vezi, Rusija ima uspešno iskustvo: projekat izvozne fregate tipa 11356 „Talvar“ koji je stvoren za indijsku mornaricu.
Može se pretpostaviti da će Teheran biti zainteresovan za podmornice većeg deplasmana od onih koje sam stvara i proizvodi. Savremena „reinkarnacija“, upravo podmornica projekta 877 Kilo može biti veoma zanimljiva. Govorimo o ruskim podmornicama projekta 06361 i 06363, koje nose savremeniju opremu i raketni kompleks „Kalibar-PL“. Mislim da bi Iran mogao da bude zainteresovan i za obalske raketne sisteme sa protivbrodskim raketama, poput „Bal“ sa raketama H-35 i „Bastion“ sa raketama „Oniks“, kao i za druge sisteme naoružanja za brodove: torpedno naoružanje, artiljerijsko oruđe, radare i sisteme za kontrolu naoružanja.
Kina je za petama Rusiji
Namerno se ne dotičem teme kao što je isporuka raketnih sistema „zemlja-zemlja“. Ovde Iran ima svoju prilično razvijenu industriju i mislim da će se u ovoj fazi Rusija i druge zemlje najverovatnije uzdržati od isporuke sistema koji se mogu protumačiti kao ofanzivni.
Ovde postoji detalj koji nije direktno povezan sa vojno-industrijskim kompleksom. „Teško je biti“ Iran. Teheran je pokvario odnose sa mnogim susedima: Irakom, Saudijskom Arabijom, Pakistanom i Turskom. Neprijatelj broj jedan za Iran je Izrael. Ali Iran je neprijatelj broj nula za SAD. U ovom spletu kontradikcija, svaka isporuka oružja Irancima stvoriće napetost. Uzajamno razumevanje Rusije i Sjedinjenih Država već je na takvom nivou da je teško smisliti nešto što bi moglo to dodatno otežati, ali da se ne bi pokvarilo strateško partnerstvo sa Izraelom (a tako Ministarstvo spoljnih poslova ove zemlje karakteriše odnose sa Moskvom), biće potrebno pokazati odlične diplomatske manevarske veštine.
I naravno, moramo imati na umu da je tržište – tržište. Druge zemlje izvoznice sistema naoružanja takođe će biti zainteresovane za mogućnosti isporuke u Iran. Zainteresovanost Kine može biti posebno izražena u Iranu, i verovatno će Rusija morati da se takmiči sa Kinom na iranskom tržištu. Kina, naravno, ima mnogo toga da ponudi, ali to je već druga priča.
