Američka dozvola Ukrajini da u ratu sa Rusijom koristi taktičko raketni sistem ATACMS, balističke projektile tipa zemlja-zemlja, za gađanje meta i do 300 kilometara unutar ruske teritorije, predstavlja važnu fazu u daljem širenju i produbljivanju sukoba koji je nedavno obeležio svoj hiljaditi dan trajanja. Ova odluka predstavlja nadgradnju postojećeg stanja na terenu, u kom je Kijev rakete mogao da koristi za gađanje ruskih položaja unutar teritorije Ukrajine, ali ne i preko granice. Opravdanja za rizičan potez stižu iz više centara moći na zapadu, vojnom i političkom sponzoru kijevskog režima u sukobu koji preti da postane atomski.
Bajdenov potez
Najčešće je to da se odlazećem američkom predsedniku Džozefu Bajdenu žurilo da Kijevu pruži “odrešene ruke” u ratnim operacijama, pre povratka Donalda Trampa u Belu kuću, za koga određeni krugovi, što na Zapadu što na Istoku, veruju da će promeniti tok rata, odnosno, ubrzati njegovo okončanje. U sličnom maniru aktuelni predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski, gotovo snishodljivo, ističe da će “njihove rakete govoriti bolje od bilo kojih reči”. Reakcija Moskve je bila i diplomatska, ali i koncepcijska, oštra i munjevita. Najpre su reagovali portparol Kremlja Dmitrij Peskov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji su bili saglasni u tome da ova odluka dodatno involvira zemlje Zapada u sukob, što, sasvim sigurno “neće proći bez odgovora”. Vrlo brzo nakon toga, došlo je do promene nuklearne doktrine Rusije, ukazom koji je potpisao predsednik Vladimir Putin.
Promena doktrine
“Državna politika u oblasti nuklearnog obuzdavanja je odbrambenog karaktera, usmerena na održavanje potencijala nuklearnih snaga na nivou dovoljnom za obezbeđivanje nuklearnog obuzdavanja i garantuje zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta države, obuzdavanje potencijalnog protivnika od agresije protiv Ruske Federacije i (ili) njenih saveznika, a u slučaju nastanka vojnog sukoba – sprečavanje eskalacije vojnih dejstava i njihovo okončanje pod uslovima koji su prihvatljivi Rusiji i (ili) njenim saveznicima”, navodi se, između ostalog, u dokumentu. Dakle, formulacije u dokumentu ukazuju da i na strategijsko-doktriniranom nivou Rusija ima nameru da reaguje na najnovija dešavanja na frontu. Da li će neuverljive reči utehe koje dolaze od američkih zvaničnika, koji kažu da Moskva ne treba da se oseća ugroženom zbog najnovije, raketne dozvole, biti dovoljne Vladimiru Putinu da se suzdrži od upotrebe atomskog naoružanja, taktičkog ili strategijskog nivoa, ostaje da se vidi. Do tada, u ušima svih relevantnih figura na međunarodnoj političkoj sceni treba da odzvanjaju reči drevnog vojnog pisca Sun Cua, koji je govorio “da se pritešnjenoj vojsci mora pružiti odstupnica, u suprotnom, ljudi se bore do poslednje kapi krvi”. Postoji li neko ko će poslušati tu mudrost?
Kontrola štete
U međuvremenu, u pokušaju da “iskontrolišu štetu”, oglasili su se portparol američkog Stejt departmenta Metju Miler, koji je rekao da ni SAD ni NATO ne predstavljaju nikakvu pretnju po Rusiju, kao i portparolka Pentagona Sabrina Sing koja je istakla da SAD ne ratuju protiv Rusije.
Teško presretanje
Skupocene, pojedinačno, milion i po dolara vredne rakete ATACMS
pravi kompanija iz odbrambene industrije Lokid Martin, a ispaljuju se ili sa višecevnog lansera raketa M270 (MLRS) na gusenicama ili sa artiljerijskog raketnog sistema visoke mobilnosti M142 (HIMARS) na točkovima. Rade na čvrsto raketno pogonsko gorivo i imaju specifičnu putanju pod oštrim uglom, zbog čega ih je teško presresti. Takva su makar bila iskustva iz prethodnih ratova, budući da se ovi projektili koriste još od Zalivskog rata 1991. godine.
Dve vrste bojevih glava
ATACMS rakete imaju modularni dizajn, odnosno, mogu se prilagoditi tako da nose dve vrste bojevih glava. Prva je, praktično, grozd ispunjen stotinama malih bombi pravljenih tako da unište lakše oklopne jedinice nad širom oblašću. Druga vrsta je jedna jedina bojeva glava, visokoeksplozivna varijanta pravljena tako da uništi krupnije mete. Ona ima masu od 225 kilograma. Dakle, upotreba ovog tipa raketa pruža Kijevu mogućnost da bira mete svog delovanja u Rusiji.
