– Zapisivao sam ih zbog generacija koje dolaze. Neke znam od detinjstva koje sam proveo na selu. Ognjište se cenilo iznad svega.
Živelo se veoma skromno, ali pesma se mogla čuti na svakom koraku – kaže Bošković. On dodaje da su mu posebno u sećanju ostala okupljanja prijatelja, komšija i kumova, na kojima su izgovarane zdravice, pa se trudio da shvati njihov smisao.
Sadržina zdravice odgovarala je tom vremenu kada se živelo u većim porodičnim zajednicama u kojima se tačno znalo šta ko radi. Oralo se, sejalo i žnjelo. Pred početak radova bile su obavezne zdravice a njima su dočekivani i putnici namernici – kaže Bošković i dodaje:
– Kuće su bile pune dece pa nije ni čudo što je svaka zdravica počinjala rečima: "u ovom svetom domu, pod ovim svetim krovom uvek se zdrava deca rađala". Danas su brojna sela opustela, u ostalima žive starci koji se trude da usmenim kazivanjem sačuvaju nešto od narodne mudrosti. I te zdravice koje se prenose s kolena na koleno useo sam da stavim među korice – kaže Bošković.
