Ovo je priča koja je oplemenila živote nekoliko avanturista. Gosti “Vesti”, Ivana i Damjan Blečić, Gordana i Branko Kokir i Vladimir Maksa nedavno su se vratili sa Kilimandžara. Njihovu avanturu naši čitaoci mogli su da prate iz “časa u čas”, zahvaljujući Ivaninom putopisu. Deo ekipe, Ivana, Damjan i Branko uspeo je da stigne do najvećeg vrha, Uhuru Pika, dok je Gordana odustala na Kibo hatu, a Vladimir na trećini poslednjeg uspona.
– Oko podneva smo stigli na Kibo hat, na 4.700 metara. Plan je bio odmoriti se do ponoći i krenuti na najteži uspon, poslednje penjanje, koje bi nas u zoru dovelo do Kilimandžara. To je za nas bilo prekretnica, jer kreće se sa 4.700, tu se već borimo sami sa sobom, javlja se ozbiljnija vrtoglavica, glavobolje i treba da ubediš sebe da nađeš snage da u ponoć kreneš dalje – objašnjava Branko Kokir.
– Damjan je prespavao pola puta i boravka na Kilimandžaru – ubacuje se Maksa.
– I potrošio je kiseonik za celu ekspediciju – dodaje Gordana.
Nije bilo neophodno opustiti atmosferu, jer naši gosti se u “Vestima” osećaju kao kod kuće. Ipak, malo smeha, nije naodmet.
Legenda o spavajućem penjaču
Šalu na stranu, Damjane, vi ste pred ovu avanturu operisali slepo crevo, a preležali ste i koronu, uz bolničko lečenje. Ipak, uspeli ste da se popnete na najviši vrh!
– Uzimao sam kiseonik, nisam hteo da dođem u situaciju da mi ne bude dobro – objašnjava popularni Bleča.
Vama je doktor poručio da zdravstveno niste sposobni za ovaj poduhvat?!
– Rekao mi je da ne idem. Međutim, osećao sam se spremnim. Nisam imao nikakve tegobe na 3.000-4.000 metara, ni na 4.500 u tom poslednjem Kibo hat kampu i odlučio sam da idem dalje. Tu sam prvi put uzeo kiseonik, posle na 5.200, kasnije još nekoliko puta… Nisam brojao metre, samo sam gledao u Ivanine cipele. Sedam sati…
– Mogu da vam kažem, na Kilimandžaru će zaživeti legenda o spavajućem penjaču. Čoveku, koji je jedini spavajući uspeo da se popne na vrh Kilimandžara. Ne znam kojim se on čulima služio… Miris supruge Ivane ga je vukao napred i štapovi, koji mu ne daju da padne. Onog trenutka kada je krenuo, počeo je da se ljulja. Sklonio sam se od njega, jer sam imao stres da će se prevrnuti negde. Dovoljno mi je bilo što sam se borio sa sobom. Otišao sam napred i čekao da čujem “Bleča pao, odustao, nije izdržao”, ali Damjan je uspeo – dodaje Branko.
Otvori oči, Damjane!
Nadovezuje se Ivana…
– Vodiči su bili mudri. Prvo je dobio jednog malog pomagača, a nešto kasnije je glavni vodič pokazao na “izmenu” i pored Damjana je stao jedan naizgled krupniji, ali i dalje manji čovek od Bleče. Ipak, mogao bi da ga zadrži, ako krene da pada. Svima sve vreme govore one mantre: “Ti si jak, moraš da ideš napred”, a njemu: “Ne spavaj, Damjane, otvori oči.”
Na najviši vrh kretalo se u ponoć?
– Tlo je peščano, noga propada. Jedan od vodiča je rekao da se kreće u ponoć, jer ne znaš šta te čeka. Po danu ljudi vide “da nema kraja” i odustanu. Kad počne da sviće, tebi se čini da je tu blizu kraj i kažeš “hajde još malo”… Dođeš do stena, ideš još sat vremena, pa ide vrh kratera koji je na 5.700. Ideš još dva sata po obodu kratera dok ne stigneš – prepričava “muke” Damjan.
Ivana nijednog trenutka nije sumnjala u supruga, ali je strahovala…
– Znala sam njegovu jaku motivaciju. Govorio je: “Dokle ide Ivana, idem i ja, pošto znam da ona neće odustati, neću ni ja.” Zbog toga sam osećala neku odgovornost, imajući u vidu njegovo prethodno zdravstveno stanje i operaciju slepog creva. U početku sam išla i dosađivala vodiču rečima: “Molim vas, vodite računa o mom suprugu, on je imao koronu. On vam neće reći da mu nije dobro, gledajte ga.” Umirivali su me, iako meni nije izgledalo da je sve na mestu.
Bez snage da odeš do toaleta
Do vrha nije bilo lako.
– Govorili su nam da svako treba da nađe ritam, gleda sebe, da će nas razdvojiti u ekipe, grupe, u zavisnosti od situacije i govorio je “Samo ti idi, brinem o njemu”. To je toliki nedostatak kiseonika, da u trenutku kada se okrenem, zavrti mi se u glavi. Izgubim fokus. Onda sam Damjana obilazila na pauzi. Najiksrenije, nisam verovala da će izgurati, fascinantno mi je da je ostao da ide spavajući i lelujajući i da nije izgubio volju.
Branko, zagovornik ideje o odlasku na Kilimandžaro, uspeo je da dođe do najvišeg vrha.
– Poslednji uspon, dolazimo u kamp Kibo hat na 4700. U narednih par sati treba da se odmorimo i krenemo. Umor je na nivou da ne možeš da zamisliš. Toaleti su na 30 metara od nas. Niko nije otišao do ve-ce, već su svi izašli i na metar od soba, vršili malu nuždu.
Usledile su pripreme za put u nepoznato.
– Nisam hteo da merim seturaciju, jer nisam verovao da je to pokazatelj da li možeš da dođeš do vrha. Uzbuđen sam i u strahu šta će se dogoditi, jer mi već šest meseci pričamo o tom poslednjem danu. Narednih šest sati izgleda ovako: Imaš lampu kojom osvetljavaš samo cipele čoveka ispred sebe, koji ide i kad se zaustavi, ti staješ. To je hipnotički teško. Sa druge strane, ono što razbija tu dosadu su ti “domaćini” koji su tu kao neki duhovi, pojavljuju se, pričaju, a ne vidiš ih. Često zastajemo, pretpostavljam da stajemo, jer neko ne može da se izbori, ali sam najmanje očekivao da je to naš vodič David, koji je bio dva puta na Kilimandžaru! Međutim, on je tek dva dana pred polazak na put dobio negativan test, preležao je koronu, koja je očigledno ostavila posledice.
Slika za pamćenje je na pretek, ali ako baš mora da se izdvoji neka…
– Možda i najlepši trenutak mi je kada smo izašli na Gilmans point, jer tu dolaziš posle stenčuga, posle popriličnog napora. Kad smo tu stali, znala sam da ćemo uspeti. Kada smo izašli na vrh, tako su me “tresnule” emocije, da ne samo da su mi se napunile oči suzama, već sam imala potrebu da ridam – zaključuje Blečićeva.
Deca ponosna na roditelje
Kako su deca reagovala na vašu avanturu?
– Stariji sin Filip je bio zabrinut, posebno zbog tate, kako će da se vrati sa njegovim plućima. Mlađi, Andrija, nam je slao motivacione poruke. On ima veliku želju da se popne na Kilimandžaro. Pitao je, kada će on moći da se popne, rekoh, kada napuniš 18. Obećala sam da idemo zajedno – kaže Ivana.
Slično je kod Kokirovih.
– Svo troje su oduševljeni, što je tata uspeo da se popne. Čestitali su i mami, iako je ostala na 4700. Stariji sin, Andrej, je želeo da ide, ali je kasno rekao, nismo uspeli da se organizujemo. On nas je medijski pratio, postavljao tekstove i slike na sajt. Mlađi sin Marko se nije izjašnjavao, a ćerka Lana, više je bila oduševljena Safarijem. Ona bi tamo da ide.
Blečići su imali pomoć porodice.
– Mlađa sestra i brat su bili kao “ratni izveštači”. Oni su delili informacije na društvenim mrežama, jer kada smo se peli, nismo imali domet. Vuk i Jovana su u tim situacijama bili glavni, smirivali sve – otkriva Blečićeva. – Moram da kažem i da je tata, kada smo krenuli u ovo tata bio protivnik ideje, što nas je iznenadilo. Njemu sam kupila neki šešir, tipičan za Kilimandžaro i piše “Uhuru pik”, najviša visina. Ne skida ga.
Bilo je i onih koji su strepeli.
– Brankova majka, moja svekrva, je bila u strahu svih 12 dana. Kada smo joj poslali video jednog restorana, gde nam je bilo preporučeno da jedemo, ona nije mogla da zaspi. Ispratila nas je sa strahom – iskrena je Gordana.
Nosači najveći utisak
Gordana je oduševljena ekipom koja ih je pratila.
– Jedan od najvećih utisaka su nosači. Tim, koji je bio oko nas, njih 39-oro, uključujući kuvare, konobare, nosače, vodiče. Njihov pozitivan stav nas je sve vreme držao. Pričali smo o njihovom životu, toliko su dragi, mili. Kada smo kod vodiča, od 4.000 na Kilimandžaru, naš Paulo je zvanično najbolji. Čak 231 put se popeo na vrh!
Partizan na vrhu
Slika Kokira sa zastavom Partizana na vrhu postala je viralna. Deli se na svim mrežama.
– Maksa, kada odustaje, to je jedna scena iz Sutjeske, ili Neretve. Ranjen, ali neće da zadržava kolonu, neće da ga nose, dolazi do mene i kaže “Branko, nosi ove zastave do vrha”. Prva je bila Partizanova, a druga njegovih sponzora. Da nije bilo Vladimira, ne bi bilo ni te fotografije – kaže Branko.
– Bilo je smešno, kada smo došli na vrh, pošto smo nosili Davidove, Maksine i naše zastave, zovemo ljude da se slikamo, a niko nema snage ni da odgovori. Nas dvoje, Branko i ja, sa 15 zastava, neumorno se slikamo, menjamo zastave. Kada je došla na red Partizanova, kažem Kokiru, ne smem čoveče, ubiće me deca. Kod nas svi navijaju za Zvezdu – dodaje Ivana.
Fudbal za kraj
Kada se završilo ono zbog čega su svi došli, prešlo se na – fudbal.
– Pošto smo imali sponzore, poneli smo vodičima i ostalom delu ekipe dresove, lopte, šalove, majice. Kad smo već imali opremu, odlučili smo da odigramo fudbal, Plavi protiv Belih. Nosači su bili plavi. Nas šestoro, usput, ja sam bio golman i najbolji igrač ekipe i strelac pobedonosnog gola. Igrala je i Goca Brankova, imali smo dve devojke i četiri muškarca. Pobedili smo 3:2, ali je poenta da smo to radili posle 20 kilometara spuštanja! Tada smo igrali fudbal! Sa plavim noktima, bolovima u nogama. Nemam nokte na palčevima. Možda bih uspeo da ih sačuvam posle spusta, ali posle fudbala to nije bilo moguće. Pose dodele diploma, sa visinama koje smo postigli, to je bio kraj našeg pohoda na Kilimandžaro.
MAKSA: Ne kajem se što sam odustao
Jedan od onih koji nije uspeo je Vladimir Maksa.
– Na 4.700 metara nema brzih koraka, sve mora polako. Kada smo došli, trebalo je da se odmorimo za ono što nas uveče čeka. Sve ti izgleda preteško, plus sipar. Krenuli smo ka najvišem usponu i posle dva sata razmišljam “stićiće me, kuva mi u stomaku”. Povraća mi se, počinje glava da me boli, bude mi hladno, pa toplo… I svaki treći korak sam na štapovima, svaka tri minuta kiseonik i razmišljam kako ću proći. Odustajem, vraćam se nazad i jedina briga mi je da snimatelj, Janez, stigne do vrha, jer pravimo emisiju! Kiseonik te drži tri minuta, on ti više pomogne psihički, nego što zaista ima efekta.
Bilo je tu i nekih komičnih situacija.
– Kroz masku vičem, “Janez, snimi me, ja odustajem” jer treba nam taj kadar. U pripremi je emisija, kako se popeti, od ideje do povratka kući i Safari. Trebalo bi da bude šest epizoda. Drago mi je zbog svih njih što su uspeli. Što se mene tiče, nijednog trenutka se nisam pokajao što nisam nastavio u toj situaciji.
Biće prilike…
– Kilimandžaro neće sigurno, ali nešto drugo – hoće.
Pesma iz “Tome” na Uhuru Piku
Ivana je na vrhu i pevala.
– Osećala sam veliku odgovornost. Mnogo sam pričala o pohodu na Kilimandžaro i Damjan me je opomenuo u jednom trenutku, da prestanem, rečima “šta ćeš ako se ne popneš”. Bio je surov. Sve što sam želela je da mi bude dobro. Konstantno sam bila “gore”. I na 2700 i na 3700 razmišljala sam šta ću da radim na vrhu, kako će mi moji napraviti doček kad se vratimo, kako će nam prirerditi proslavu kada dođem u firmu. Potpuno sam bila u tom “budućem trenutku”. Iz Beograda sam ponela mikrofon, jer sam obećala deci, koleginicama, da ću pevati. Morala sam da ispunim obećanje. Pevala sam pesmu iz filma “Toma”.
Tako blizu, a tako daleko
Gordana se nije popela na vrh. Ona je, zbog visinske bolesti morala da odustane.
– Nisam uspela, ali sam slušala utiske onih koji jesu. Kažu da osećaj ne može da se uporedi ni sa čim. Svi su bili oduševljeni, ali su imali i “prekid filma”, ne sećaju se nekih delova. Ništa nije ukazivalo da ću imati neki problem to tog pretposlednjeg uspona. Čak me je vrlo zabavljao Damjan, jer je stalno merio seturaciju, kukao, na jedan simpatičan način plasirao situaciju. Kad pogleda rezultat seturacije, samo kuka “Jao, meni odmah treba kiseonik”. To je veliki utisak celog našeg putovanja. Super sam se osećala, kada smo krenuli na krenuli na Kibo hat, celim usponom je sve bilo u redu i negde pola sata pred kraj, na 4600 otprilike, počela je glava da me boli i osetila sam da je moj korak sve teži. Tih nekih 200 metara mi je bilo nedostižno. Jedva sam se popela.
Iako je sve “mirisalo” na odustajanje, Goca se nadala da do toga neće doći.
– Mislila sam da ću se odmoriti do polaska na poslednji uspon. Tešila sam se da su proradili sinusi, međutim, posle popijenog leka, kiseonika bilo mi je bolje, ali na kratko. Počela je glava još više da me boli, poplavele su mi usne, nisam mogla da iskontrolišem suze. Kad su se spremili za poslednji uspon, odlučila sam da ostanem, jer mi je i 10 koraka do restorana, gde smo se okupljali, predstavljalo napor. U tom momentu, ne mogu da kažem da mi je bilo žao, jer je to borba za vazduh, ali posle mi je bilo krivo. Bila sam blizu, a tako daleko. Ostaje žal, jer je pitanje da li ću više ikada da se penjem na Kilimandžaro – zaključuje Gordana.
Maldivi kao sudbina
Šta je sledeće?
– Maldivi. To je naša interna šala – kaže Goca.
– I istina i sudbina – kao da se jada Branko.
– Bila je varijanta da tamo obnovimo zavete za 20 godina braka, ali smo taj datum propustili. Maldivi su moja intenzivna želja, koja prerasta u agresiju. Ovo je ispunjenje Brankovog sna, ja nisam bila previše zainteresovana za Kilimandžaro, ali sam uz ekipu pošla i drago mi je zbog toga. Svašta smo videli, upoznali nešto novo. Ako sam ispunila Brankov san, valjda ću dočekati Maldive – kroz osmeh će gospođa Kokir.
