Rahela Ferari je strogo odvajala pozorište od života, ali je ipak ostavljala utisak da je njen život – pozorište.
Svojevremeno je mladoj koleginici Mirjani Vukojčić poverila tragikomičnu priču o oskudnim vremenima na kraju četrdesetih godina prošlog veka. Glumice Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu prevashodno su bile majke. Zato su najpre išle na pijacu, a potom na probe uloga.
– Pazarim ujutro rano, vučem zembilje, samo još jaja nemam gde da stavim, pa ih strpam u džepove kaputa. Trčeći do kuće, sva ih porazbijam u kaputu, pa niti imam jaja, niti drugi, čisti kaput. A proba u pozorištu počinje. Plačem ja, plače kaput, peri što brže možeš. Kasnim. Kaput mokar, jaja nemam, i još dobijam žestoke kritike, jer se nije smelo kasniti na probe. A decu treba nahraniti…
Sposobnost da se hitro transformiše dokazala je Rahela u drami Maksima Gorkog “Jegor Buličov” u kojoj je glumila Kseniju, ugašenu ženu, “odbačenu kao nameštaj”. Premijera je bila 1951. u JDP, a kao gost je došao iz Moskve glumac Boris Livanov, da igra njenog “muža” Jegora.
Livanov nije bio spreman na glumački stil Rahele Ferari. Navikao je da na sceni Hudožestvenog teatra vidi Kseniju kao brzu, žustru i glupu ženicu, a Rahela joj je dala gotovo filozofsku dubinu. Međutim, na samoj predstavi Rahela je izmenila svoju ulogu, tako da je Livanov bio oduševljen, a mnogi očajni. Kada su je pitali šta je uradila, rekla je samo:
– Častila sam Livanova! Ako je svikao da Gorkog igra na starinski način, eto mu!
U septembru 1971. ansambl se okupio u salonu JDP i razgovaralo se ko je gde proveo leto. A Rahela stigla pravo iz Pariza. Na njoj divna svilena haljina, još lepši Lankomov šal, a na ramenu moderna tašna marke Pako Raban. A na nogama, obične papuče! Glumica je patila od velikih čukljeva. U salonu je svi ljube, a onda sledi drugi šok: iz preskupe tašne viri malo mače, “kao da se čudi našem pozorištu”, zabeležio je Nikola Majstorović. A kada je 1969. Rahela počela da režira u Ateljeu 212, izjavila je: “Kada mogu da režiraju loši reditelji, zašto ne bismo mogli i mi, odlični glumci.”
Nagrada za vestern
Filmsku karijeru Dragomir Bojanić je započeo epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića 1955. godine. Glavne i veće sporedne uloge je igrao u više od 30 domaćih filmova, a snimao je i u Italiji. Pod pseudonimom Antoni Gidra šezdesetih godina je snimio desetak vesterna i akcionih filmova. Za ulogu u filmu “Balada o revolverašu” iz 1967. dobio je i nagradu. Na Pulskom festivalu 1974. osvojio je Zlatnu arenu za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu Radomira Šaranovića, nastalom prema istoimenom romanu Mihajla Lalića.
