Već od 27. oktobra i Svete Petke može da se kaže da počinje sezona slava. Slava, poznata još i kao krsno ime, krsna slava, jedinstven je narodno-crkveni običaj i posle Božića je najvažniji porodični praznik kod Srba. Slava je još od primanja hrišćanstva ostala jedini netaknuti i neprekinuti običaj kod Srba.
Od sveg pravoslavnog sveta i od sveg sveta uopšte, kako se u narodu kaže, samo Srbin slavu slavi. Ona je toliko karakteristična za Srbe da je 2014. upisana u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Ova jedinstvena forma porodične tradicije kod Srba je sve više prisutna i u dijaspori.
Nekada su naši ljudi slavili samo kad dođu u zavičaj, sada sve više to čine i u zemljama u kojima žive. Koliko se i kako pripremaju, ko im sve dolazi na slavu, kome idu u goste, govore čitaoci “Vesti” u Evropi i Australiji.
Savo Pejović – Braunšvajg, Nemačka
– Volim krsne slave jer su naše duhovno bogatstvo. Na slavu pre svega dolaze kumovi pa onda svi ostali – rođaci i prijatelji. Uvek sam slavio Svetog Stefana, a tom običaju koji je tipičan samo za srpski narod naučio sam i sina Miloša. Sada slavimo zajedno u njegovoj kući, jer ima više mesta nego kod mene u stanu. Tako zajedno imamo više gostiju, pa je i slavlje svečanije. Možda je slava u otadžbini lepša zbog domaćeg ambijenta, ali bi bio greh reći da slava i van otadžbine nije praznik koji Srbi dostojno slave. Mi slavski kolač i žito osvećujemo u manastiru Presvete Bogorodice u Hildeshajmu, a zatim slavimo kod kuće jednako kao i u Srbiji. To ja u pesmi koju sam posvetio Srbima u dijaspori kažem: “Tri Srbije van Srbije, svuda ima nas, Sveta crkva i krsna slava uvek su uz nas.”
Marija Miletić – Vićenca, Italija
– Vreme slava me čini srećnom. Slave su poseban vid uživanja u druženju i hrani. Slava i slavska atmosfera su izuzetan događaj. To okupljanje me vraća u detinjstvo i podseća na babu i dedu, a miris tople rakije me potpuno osvoji nostalgičnim sećanjima na rodbinu, prijatelje, kumove, kad smo ih nestrpljivo i domaćinski dočekivali na pragu kuće uz sveću, slavski kolač i ostale đakonije. Slava ima posebnu vrednost u našim životima i kulturi. Odavanje počasti zaštitniku kuće i porodice, to je ono što nas odlikuje i čini posebnim.
Željko Ždral – Ham, Nemačka
– Krsna slava moje porodice je Sveti Nikola Čudotvorac koji se slavi ne samo u pravoslavnom svetu, već i kod katolika. U pripremi i u samoj slavi učestvuje cela porodica, muški (najčešće deda) sređuju ribu, domaćice pripreme bogatu trpezu i svi se radujemo slavi koju, po običaju, slavimo dva dana. Uz sve ono što pripada jednom časnom domaćinstvu, znači ikona, sveća, slavski kolač, žito, tamjan i osvećen dom, najveće blago su gosti. Najlepše je kad se okupe porodica, kumovi, prijatelji i zajedno proslave u miru i veselju. Do pre nekoliko godina slavilo se u domu mog oca Dušana, trenutno kod mene, a ako bog da jednog dana će kod mojih sinova.
Slobodan Lentić – Pariz, Francuska
– Idem samo na jednu slavu i to 16. novembra, na Đurđic. Nisam mnogo pobožan, moj otac je bio komunista, nasledio sam to, dakle, ne slavim i nisam čest gost na slavama. Ja sam od onih koji smatraju da je Staljin bio veliki čovek, za njegova vremena započet je i let na Mesec. Slava jeste lep običaj, izmišljena je od strane popova u doba Turaka kako bismo od njih izvukli dozvolu da se bar jednom godišnje okupimo. Svi koji danas trče u crkvu da zauzmu mesto u prvom redu, pre 40 godina bili su komunisti i zabranjivali su da se ide u crkvu. Možda se nekome neće dopasti što kažem da naša religija nije drugačija od drugih, a religija svuda gleda svoj džep.
Dragana Vračević – Rajne, Nemačka
– Naša porodična slava je Sveti Nikola koju još proslavljamo u domaćinstvu roditelja mog supruga Rajka, koji žive nedaleko od nas. Ovaj običaj smo sačuvali iz rodnog kraja, iz Dervente. Pripreme traju danima, a najviše vremena oduzima spremanje sitnih kolača. Svekrva je glavna domaćica, ja joj pomažem. Na dan slave svekar Bogoljub nosi u crkvu na osvećenje slavski kolač i koljivo i sa njim ide jedan od sinova. Svi koji rade tog dana uzimaju slobodan dan i za ručak smo svi okupljeni pod ikonom za porodičnom trpezom. Upali se sveća i očitamo Očenaš. Trpeza je posna. Gosti nam dolaze uveče i uvek je lepo i veselo.
Marijana Pavlović – Beč, Austrija
– Radujem se uvek sezoni slava zbog susreta sa prijateljima. Međutim, slave imaju i negativnu stranu po moju liniju. Zbog brojnih slava nemoguće je paziti na kilažu. Na slavama se pojedu razne đakonije koje nemate prilike da jedete svaki dan, pa često ne možete da stanete.
Đuro Đaković – Hanau, Nemačka
– Od Mitrovdana je za mene krenula sezona slava. Naravno da idem na slave, pa to nam je deo običaja i kulture. Kad smo na selu, dole u rodnom kraju, ne treba poziv, znamo ko gde ide i kod koga se ide. Ovde u Nemačkoj, normalno je da se zove na slavu, zato što se slavi i u restoranima pa da se zna. Dobro je da se slavi slava jer nastavljamo tradiciju i ovde, a to je još jedan razlog da se družimo. Inače, ja slavim Svetog Stefana.
Ne treba praviti vašar
Petar Četnik – Sidnej, Australija
– Danas mnogi od nas mešaju tradiciju i običaje. Običaji variraju od mesta do mesta tako da se neretko od slavskih trpeza prave vašari. U pamet se Srbi! Na dan slave domaćin je svetac kojeg proslavljamo. Za slavu je potrebno da slavljenik ima ikonu, slavski kolač, slavsku sveću i žito. Slava treba da počne molitvom Gospodu i svecu koji se proslavlja. Taj dan treba da prođe u ljubavi, slozi i miru, to je tradicija kod Srba, na to nas je zavetovao Sveti Sava.
