Grupa srpskih intelektualaca od kojih više od polovine čine akademici, profesori univerziteta, doktori nauka i advokati, obratila se nedavno Apelom za zaštitu prava Radovana Karadžića generalnom sekretaru UN, Antoniju Guterešu, ali i ambasadama vodećih zemalja u Srbiji.
Oni navode da je prvi predsednik RS u zatvoru na ostrvu Vajt, na jugu Engleske u potpunoj izolaciji, podvrgnut nehumanim uslovima i maltretiranju zbog čega, upozoravaju, “postoji mogućnost tragičnog ishoda”.
Jedan od njegovih pravnih savetnika, Goran Petronijević objašnjava za “Vesti” da kompletna zatvorska uprava čini sve kako bi izazvali Karadžića da neprimereno reaguje.
– Ta maltretiranja su kontinuirana i ne traju poslednjih mesec-dva, nego mnogo duže. Karadžić stalno insistira kod zatvorske uprave da prema njemu ne mogu tako da se ponašaju zato što je on osuđenik Ujedinjenih nacija. Plašim se da se sve čini kako bi kod njega izazvali reakciju koja bi mogla da ima tragičan ishod – ističe Petronijević.
On objašnjava da je sa svojim kolegama poslao na desetine molbi i zahteva na adresu zatvorske uprave i ministarstva pravde Velike Britanije u kojima se traži da ova zemlja počne da primenjuje propise na koje se sama obavezala ugovorom sa UN.
– Do sada nismo dobili nijedan odgovor. Sa Radovanom sam se poslednji put čuo pre oko nedelju dana i on je bio veoma zabrinut zbog tretmana koji se svakodnevno sve više pogoršavao. Ubrzo mu je ukinuta komunikacija i sa nama, ali i sa porodicom, a zatim su onemogućili da mu uplaćujemo novac kako bi imao da kupi lekove ili sredstva za ličnu higijenu. Uz sve to je izložen stalnoj psihofizičkoj torturi, od stražara do zatvorske uprave. Da bismo barem malo popravili njegov položaj angažovali smo advokata iz Londona, ali čak ni njemu nisu dozvolili da ga vidi, već su jednom omogućili da se čuju video-pozivom i to je bilo sve – ogorčeno ističe Petronijević.
Prof. dr Miloš Ković, jedan od potpisnika Apela, kaže za “Vesti” da je “problem što su u Velikoj Britaniji navikli da tolerišu kršenja ne samo međunarodnog prava, već i osnovnih elementarnih prava ljudskosti”.
– Britanija se i dalje ponaša kao da je kolonijalna sila, a da je Karadžić jedan od njihovih zarobljenika tokom tog kolonijalnog pohoda. Doktor Karadžić je zatvorenik Ujedinjenih nacija i one su dužne da brinu o njemu, a umesto toga dozvoljavaju da se krši čitav niz najosnovnijih ljudskih prava – ističe profesor Ković i kaže da je situacija krajnje dramatična.
– Zamislite osobu koja se pred Haškim tribunalom branila na engleskom jeziku, a sad navodno ima problem jer ga stražari “ne razumeju”. Da nije tužno, bilo bi “pajtonovski smešno”. Nažalost, stražari i zatvorska uprava prema dr Karadžiću primenjuju svaku psihološku i fizičku torturu i samo su na korak od njegovog fizičkog kažnjavanja – naglašava dr Ković.
Srbi van zakona i prava
Profesor Miloš Ković (na slici) kaže da su srpski intelektualci u Apelu generalnom sekretaru UN i ambasadama u Srbiji naveli da je od ključnog značaja da se preispitaju sve dosadašnje odluke predsednika Rezidualnog mehanizma – institucije koja je nasledila Haški tribunal.
– Nastavlja se sa praksom da su Srbi van bilo kakvog zakona i prava. I to je ono što je vidljivo od početka rada Haškog tribunala. Hag je postao veliko srpsko gubilište. Ne samo zbog broja ljudi koji su tamo preminuli, već i zbog uslova u kojima su prinuđeni da izdržavaju zatvorske kazne. Slučaj Radovana Karadžića je samo jedan od primera koji to nedvosmisleno dokazuju, a podsetiću da je i dalje kritično zdravstveno stanje generala Mladića i da se i dalje ne zna čija je to odgovornost – ističe profesor Ković.
Mandelini propisi
Goran Petronijević (na slici) kaže da je suština svih zahteva da Ujedinjene nacije primoraju Veliku Britaniju da poštuje međunarodno pravo.
– Postoji čitav niz odluka i propisa, a ključni su “Mandelini propisi” koji nedvosmisleno navode na koji način bi trebalo da se postupa sa svakim zatvorenikom, ali i da mu se omogući da kaznu služi u zemlji koja je najbliža njegovoj. Ništa od toga se u slučaju Karadžića nije poštovalo, pa čak ni ono najosnovnije, da u svojoj ćeliji ima lampu kako bi nešto čitao ili kompjuter kako bi nastavio sa pripremom za reviziju svog slučaja – naglašava Petronijević.
