Takva odluka Svetog arhijerejskog sinoda smesta je u javnosti izazvala burne i u velikoj meri oprečne reakcije. Ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu brojni vernici protestovali su po snežnoj mećavi. U Gračanici, srpskoj lavri iz 14. veka, monasi i narod su se gušali u trenucima koji su prethodili verskom prazniku. Javnost se smesta ogorčeno podelila. Dok jedni tvrde da je vladika Artemije žrtva novoveraca sklonih uniji sa Rimokatoličkom crkvom i sporazumu o budućnosti Kosova i Methije, drugi ga optužuju za nepoštovanje kanona i omogućavanje raznih građevinsko-finansijskih zloupotreba.
Čak i zainteresovanom, pa i donekle upućenom posmatraču teško je da se opredeli i donese jasan sud o ovim zbivanjima. Kako to obično biva, kontroverzne ličnosti i složena, čak dramatična, prošlost, mnoge istine pretvorile su u poluistine, a racionalna očekivanja u bizarne ishode.
Pođimo redom. Pre svega, nema sumnje, razlozi za smenu vladike Artemija su politički. Ovaj zaključak ne isključuje postojanje njegove posredne ili neposredne odgovornosti za druge optužbe. U društvima kao što je naše, a naša crkva tu nije izuzetak, politički razlozi su uvek najznačajniji. Ima u našoj crkvi zloglasnijih vladika, pa se Sinod do danas njima nije toliko bavio. Povest vladike Artemija, kad je reč o političkim stavovima, takođe je veoma složena. Kao vladika-opozicionar upravo je Artemije bio autor čuvenog govora koji je učesnike Vidovdanskog sabora davne 1992. pozvao na ustanak protiv Miloševićevog režima. U vreme početaka rata na Kosovu i Metohiji upravo je vladika Artemije organizovao tamošnji srpski narod, podstakavši otpor Miloševićevom režimu.
Nacionalistički, a ujedno i demokratski, Srpski pokret otpora sa Kosova i Metohije bio je jedina svetla tačka na mračnom obzorju dogovornog rata u kome je režim vodio sopstveni narod u propast u jalovoj nadi da će za sebe iskamčiti bolju sudbinu. Zato su SPC i njegove vladike i uživali veliki ugled i mogli da odigraju onako važnu ulogu u očuvanju i zaštiti našeg naroda u pokrajini tokom crne 1999.
Do preokreta dolazi posle pogroma nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji marta 2004. Većina vladika koja je do tada uglavnom podržavala vladikine stavove i delovanje, počeli su da se od njega udaljavaju. Vladika Artemije je zahtevao prekid sa privremenim ustanovama Kosova i međunarodnom upravom. Nije želeo da prihvati njihovo učešće u obnovi porušenih svetinja. Predložio je i neko vreme imao podršku Sinoda da države čije su trupe u sastavu Kfora propustile da zaštite naš narod i svetinje treba da budu tužene Međunarodnom sudu u Strazburu.
Usledili su drugi sporovi koji su 2008. doveli do prve krize u odnosima episkopa Artemija sa Patrijaršijom u Beogradu. Izborom novog patrijarha, početkom ove godine, smena episkopa Artemija je ubrzana. Ipak, novinski izvori javljaju o tome kako se među članovima Sinoda smeni vladike Artemija protivio samo patrijarh Irinej.
Optužbe protiv episkopa Artemija prevazilaze politiku. Parijarh Irinej je pomirljivo izjavio kako doskorašnji episkop raško-prizrenski nije umešan u zloupotrebe, već je zloupotrebljena njegova čestitost. Spominje se delovanje vladiki bliskog igumana manastira Banjske Simeona Vilovskog i građevinske firme "Rade neimar". Ranije je sinod zauzeo stav protiv ovakve delatnosti. Navodno se na ime episkopa Artemija vodila čak i jedna kuća u Sremčici poklonjena crkvi. Mada sva ova pitanja mogu biti bezazlenija nego što se čini, ona su svakako neprijatna.
Vladika Artemije, koji je bio spreman da za dobro naroda, primi u goste omraženu Madlen Olbrajt, odbio je nedavno da ugosti Džozefa Bajdena. Bajden je zato otišao u Dečane, koji iako deo eparhije Raško-prizrenske spadaju pod jurisdikciju drugog episkopa. Za vreme nedavne posete Kosovu i Metohiji predsednik Republike Srbije, Boris Tadić takođe je, umesto u Gračanicu, otputovao u Dečane. Zbog toga mu je vladika Artemije uputio jedno pismo ispunjeno gorčinom.
Posle svega, reklo bi se da preostaju tri bolna pitanja. Prvo, da li jedan episkop treba i može da se suprotstavlja volji Sinoda i patrijarha? Crkva nije demokratska ustanova, njena suština je bitno drugačija od savremenih političkih ustanova. Drugo, da li jedan predsednik Republike treba da se odnosi prema crkvi na tako političan način i svojevoljno učini isto ono na šta je Džozef Bajden bio primoran? Treće, da li naše sukobe i raskole, od kojih su neki izrazito teološki i prevazilaze našu naciju i državu, dok su drugi banalni i za prosečnu mesnu zajednicu, treba da posmatraju oni koji su ubijali srpske žene i decu na Kosovu i Metohiji i palili manastire za koje njihovi bedni političari tvrde da nisu srpski? Koliko su važni i veliki interesi jednog episkopa, sinoda ili predsednika Republike da bi bili vredni dušmanskog radovanja i podlačkog podsmeha?
