Svako slavlje u ovim neizvesnim i teškim vremenima dođe kao lek za dušu. Skoro dve godine ljudi zaziru od virusa i žive u strahu od okupljanja, ali ponekad se treba i otrgnuti tim demonima. Tako su Valerija i Viktorio Buzejić odlučili da obraduju i iznenade majku Vesnu tako što će joj prirediti proslavu pedesetog rođendana sa najmilijim rođacima i prijateljima. U subotu, 4. decembra u restoranu Da Joca (Kod Joce) u Saregu kod Vićence se pevalo, slavilo i družilo uz srpski orkestar Evropa.
– Uželeli smo se pesme i igre. Nikad ljudima nije draže bilo kolo nego sada. Svi imamo potrebu da se bar na jedno veče isključimo iz svakodnevice, da ne gledamo televiziju i dnevnik koji počinje bilansom o zaraženima, umrlima, vakcinisanama, brojkama koje ulivaju strah. Mi smo baš željni života. Srećna sam što smo zajedno sa najdražim osobama. Treba da se tešimo, bodrimo i upućujemo reči ohrabrenja da istrajemo u ovom iskušenju, u ovoj planetarnoj patnji. Deca su me obradovala, lično nisam planirala nikakvo slavlje u ovoj situaciji. Čak sam mislila da možda nije primereno, ali onda sam rekla – kad ako ne sad. Treba slaviti svaki dan, svaki trenutak u kome smo živi, zdravi i na okupu – priča slavljenica Vesna Buzejić.
Život je, kaže naša sagovornica, postao lutrija, odnosno ruski rulet:
– Prevagnuo je optimizam nad strahom. Pozvala sam drage ljude, prijatelje, rođake, brata i snaju koji žive u Italiji. Ovo smatram pobedom nade nad beznađem, trijumfom života. Presrećna sam što sam videla radosna lica prijatelja, ljude koji pevaju, igraju, smeju se i grle. Svi su bili raspoloženi, mnogima je prijala i čašica više.
Vesnina i Vladišina kćerka Valerija je doputovala iz Minhena kako bi sa bratom Viktorijom, koji živi u Švajcarskoj, mogla uspešno da organizuje mamin rođendan. Inicijativa za slavlje je potekla od Valerije, Viktorija i prijatelja, porodice Pancika iz Soloturna, Aleksandra, Nenada i njihovog sina Olivera. Svi su doputovali u Italiju kako bi do savršenstva organizovali slavlje Vesninog 50. rođendana.
– Naša majka je zaslužila ovu proslavu. Brat i ja smo sa radošću pripremali ovo veselje. Živimo u tri različite zemlje. Roditelji u Italiji, gde smo i mi rođeni, Viktorio u Švajcarskoj, a ja u Nemačkoj. Ovo je za nas bio veliki datum i divna prilika da se odužimo mami – ističe Valerija.
Mama je jedna, kaže Viktorio:
– Zaslužila je da je obradujemo i da joj jednim danom “platimo” za dvadeset i kusur godina koliko je brinula i bdila nad nama.
Sve je okom kamere snimio i poslao u večnost te divne trenutke Slaviša Petrović. Svi gosti su želeli da se slikaju, što sa slavljenicom, što sa prijateljima, jer nezaboravni trenuci treba da ostanu. Niko nije mogao da odoli objektivu Slavišinog foto-aparata.
Svi željni druženja
Vesnin suprug Vladiša je bio besprekoran domaćin, nazdravljao je uz osmeh gostima:
– Nisam očekivao da će se svi odazvati zbog mera koje su na snazi. Ko nije vakcinisan, morao je da se testira da bi ušao u restoran. Svi smo bili na broju. Gosti su nam se na kraju slavlja zahvaljivali na pozivu. Naše zadovoljstvo je još veće. Zaključio sam da ljudima nedostaju priredbe kakve smo često imali pre pandemije. Naše udruženje Vidovdan je bar tri-četiri puta godišnje organizovalo svetkovine, a otkako je korona zavladala, nismo imali nijedno druženje uz muziku i igru.
