Lekari u Sovjetskom savezu su imali krajnje originalni način tretiranja dece u vrtićima, podrazumevajući pod tim savete koje su davali vaspitačima da bi bilo poželjno da deca spavaju na otvorenom, i zimi i leti.
Da li je spavanje napolju bilo opasno za decu?
Novinari portala Russia Beyond su proučavali dokument pod nazivom “Sanitarna pravila i propisi za obdaništa”, iz 1985. godine. On je bio odobren od strane najviših medicinskih vlasti SSSR-a. Ispostavilo se da su sovjetske dečije ustanove imale jasan stav da deca treba da imaju stalan pristup svežem vazduhu.
Propisi su nalagali da se prostorije vrtića provetravaju najmanje dva puta dnevno, a da se deca redovno šetaju i igraju napolju. Osoblje vrtića pazilo je da deca budu toplo obučena, ali bez preterivanja: zimski mantili su bili obavezni samo ako temperatura padne ispod -4 Celzijusa.
Međutim, u ovim “sanitarnim pravilima i propisima” nismo našl informacije o spavanju napolju.
Ali kako ovakvih fotografija ima u izobilju, pronašli nekoliko zaista zanimljivih komentara na ovu temu od ljudi koji su dovoljno stari da se sećaju svoje mladosti u SSSR-u.
Jedan od najvažnijih zadataka prve sovjetske vlade bio je zaustavljanje masovnih epidemija, uključujući tuberkulozu. Do početka 1930-ih u klinikama za tuberkulozu radilo je preko 25 hiljada lekara; do 1957. godine, preko 130 miliona ljudi je vakcinisano protiv tuberkuloze. Ali glavna borba protiv epidemija bila je svakodnevna higijena, propagirana u vrtićima širom SSSR-a.
Svež vazduh je neophodan za dobro zdravlje. Deo propagande bila je i činjenica da je zdravlje Romanovih bilo je tako loše, jer su većinu svog života provodili u svojim odajama, retko udišući svež vazduh, posebno kada su bili deca.
Nasuprot tome, sovjetska deca su mnogo vremena provodila napolju. Korisnik interneta matros_kruzhkin, koji je godinu dana proveo u antituberkuloznom sanatorijumu za decu 1959-1960, napisao je: “Veoma se dobro sećam ovih dremeža na otvorenim verandama, čak i zimi. Virio nam je samo nos kako bismo mogli da dišemo. Čak oni koji ne hodaju su iznošeni napolje i toplo ušuškavani u ćebad. Leti su deca spavala na verandama i terasama.”
Drugi ljudi potvrđuju da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka postojala praksa primene vodene i vazdušne terapije, i to ne samo u antituberkuloznim ustanovama i sanatorijumima. Korisnik DuraLena se seća da je osamdesetih godina “cela vrtićka grupa izlazila napolje samo u gaćama, a onda bi ih polivali vodom iz creva”.
Međutim, nije svoj deci bilo prijatno: “Ovo nikada neću zaboraviti, ovo je bilo kao radni logor”, napisao je korisnik po imenu barbosijara. “U ovim vrećama za spavanje nisi mogao da se pomeriš ni centimetar, a ja nisam mogao to da podnesem – pa sam besno pokušavao to da skinem, a prokleta vaspitačica me je samo čvršće stisnula”.
Korisnik eliabe_l, rođen u Moskvi 1950-ih, priseća se: “Koliko je to posla bilo za vaspitačice! Deca su morale da stave u vreće za spavanje, a zatim iznesu na terasu, gde su prozori bili širom otvoreni. Nakon sata spavanja, sve je trebalo da se vrati unutra. A to je bio običan vrtić, ne elitna ustanova. Svakog jutra svu decu je pregledao lekar, a ako je neko bio prehlađen, slali bi ga kući. Sanitarne norme propisivale su spavanje napolju ako je temperatura bila iznad – 10 Celzijusa.”
“Sećam se kako su nas u jaslicama (čak i pre vrtića!) posle ručka sve stavljali u jorganske koverate i izvodili napolje da spavamo”, priseća se korisnik po imenu Olk. “Spavali smo na nekim veoma širokim stolovima. Voleo sam da ležim i gledam kako lišće javora pada zimi, ili senice kako skaču po golim granama zimi. U našoj blizini, sedela je vaspitačica obučena u kaput i stiskala promrzle prste, gledajući nas s vremena na vreme ispod obrva. Tada bih čvrsto zatvorio oči i pretvarao se da spavam.”
Sve u svemu, to je bilo iskustvo koje ostavilo mnogo snažna sećanja. Mnogi ljudi su sačuvali naviku da spavaju napolju ili da spavaju sa otvorenim prozorima, čak i u najhladnije doba godine.
Fotografiju pogledajte ovde.
