Bogate zemlje propovedaju zaštitu životne sredine i često kritikuju one koji nisu dovoljno napredni u tom pogledu.
Međutim, istovremeno izvoze smeće u Bugarsku i Rumuniju preko mafijaških šema, piše bugarski antropolog Ivajlo Dičev za DW.
Reč koju ćete ovih dana najčešće čuti u Rumuniji i Bugarskoj je “smeće”. U januaru je Evropska komisija Bukureštu zapretila kaznenim postupkom zbog kršenja pristupnog ugovora jer od 2014. nije postignut nikakav napredak u zbrinjavanju komunalnog otpada.
Kada je reč o Sofiji, otkriće planina smeća je izazvalo politički potres koji je doveo do hapšenja ministra za životnu sredinu i velike policijske istrage u nizu gradova. U obe zemlje je istragu izazvala italijanska policija koja je otkrila tragove ilegalnog izvoza smeća u organizaciji firmi bliskih mafiji i o tome izvestila evropske partnere.
Odjednom su i građani tih država postali svesni razmera problema koji im inače nije potpuno nepoznat. Manje od deset odsto otpada se reciklira i većina se spaljuje bez ikakvih sistema filtera. To stvara ozbiljnu pretnju zdravlju stanovništva – godišnje se u Rumuniji pali oko 100.000 tona plastičnog otpada. Što je još gore, gomile smeća godinama stoje naokolo.
Novi bugarski ministar životne sredine, koji je već stekao nadimak “Inspektor”, sada svakodnevno otkriva gomile i gomile smeća koje je uvezeno iz inostranstva i koje nikad nije prerađeno jer su firme koje su primile novac za to u međuvremenu jednostavno nestale. A tu je reč o povećanju uvoza otpada za dvadeset puta u poslednjih deset godina!
Strani novinari su obično zabezeknuti kad vide gomile smeća pod mostovima ili pored auto-puteva, a onda se ta brda pale kako bi se stvorilo mesta za novi otpad.
Ima mnogo krakova ovog skandala. U Italiji je ovaj tip poslova postao monopol sumnjivih kompanija. Vrlo verovatno podrazumijeva korupciju, zaleđinu sa visokih političkih položaja i masovnu propagandu protiv zaštitnika životne sredine. Oni redovno bivaju proglašeni “zelenim Talibanima” koje tobože plaćaju konkurenti sa Zapada kako bi zaustavili ekonomski rast. Zarada je velika, pogotovo ako vam se plati da reciklirate otpad, a zapravo ga spalite ili jednostavno negde ostavite.
Zagađenje nije problem samo zemalja istoka Evrope među kojima se neke smatraju najzagađenijima na kontinentu. EU je takođe zabrinuta i zbog odluke Kine od pre dve godine da će prestati da uvozi otpad iz čitavog sveta. Kina je počela polako da razmišlja šta da radi sa sopstvenim đubretom.
Ova kriza ima i simboličnu dimenziju. Građani zemalja istoka Evrope su posebno osetljivi kad imaju utisak da ih smatraju građanima druge klase. Sećate se nedavne buke kad je otkriveno da isti proizvodi, poput “nutele”, imaju drugačije sastojke na istoku i zapadu? Broj takvih proizvoda je bio beznačajan, ali uvreda je bila velika.
Smeće bi moglo da bude još teži udarac samorazumevanju na istoku. Države koje se smatraju lošim đacima Evrope kažu da su se pretvorile u smetlište ne samo Evrope, nego svih razvijenih zemalja.
Prizori s brdima smeća po kojima siromašni Romi traže stvari koje bi još mogli biti od koristi, izazivaju depresiju i gađenje, ali i srdžbu na nezaustavljivu “kriminalnu” tranziciju. Uvoz industrijskog otpada podseća građane da je u njihovim zemljama industrija uništena: proizvodnja i potrošnja je otišla na Zapad, đubre se vraća na Istok.
Krajem devedesetih je izbila slična geopolitička pobuna kad se počelo razmišljati o mogućnosti pokretanja unosnog posla sa staračkim domovima u Bugarskoj i Rumuniji u kojima bi veterani s dobrim penzijama plaćali da žive u sunčanim predelima sa dobrom negom.
Istovremeno se odvijao masovni egzodus mladih Rumuna i Bugara. Istočnoevropski ego povredila je mogućnost da postanu starački dom Evrope. Pa ipak, nikada nije došlo do masovnog otvaranja staračkih domova za bogatije penzionere sa Zapada Evrope. Umesto toga, negovatelji sa Istoka odlaze na Zapad.
Pooštravanje ekoloških normi na severozapadu Evrope samo povećava osećaj nepravde. Dok se propoveda moral i dok nas kritikuju jer se gušimo u smeću, bogate zemlje nastavljaju da ovamo šalju još i svoje đubre.
U Bugarskoj se čuje zahtev da se odredi omer od najviše 50:50, dakle da se uveze maksimalno toliko otpada koliko ima domaćeg. Ako umirete od raka izazvanog zagađenjem vazduha, hoće li vam biti uteha da je otpad koji se palio bio onaj nastao od sopstvenih komšija?
Drugi simbolični potez “Inspektora” je bio zatvaranje nekoliko graničnih prelaza za uvoz otpada iz drugih zemalja. Ta mera protiv globalizacije otpada ukazala je na problem: kapital se gomila na bogatim mestima, smeće u siromašnim.
Kritičari tvrde da bi zaustavljanje prometa otpada bilo kršenje propisa EU i da je pravilno zbrinjavanje otpada unosan posao i zapravo ima značajnu ulogu u očuvanju okoliša. I tako se rasprava nastavlja, iz nedelje u nedelju.
Što može sprečiti Rumuniju i Bugarsku da prodaju zdravlje svojih građana i lepotu prirode kako bi neko zaradio lake novce? Evropski propisi i globe neće biti dovoljne. Ta brda smeća su tamo bila godinama, pred očima svih građana. Ali umesto da se bune, mnogi su radije na tu hrpu jednostavno bacili svoje stare automobilske gume i produžili dalje.
Građani drugog reda
Ova kriza ima i simboličnu dimenziju. Građani zemalja istoka Evrope su posebno osetljivi kad imaju utisak da ih smatraju građanima druge klase. Sećate se nedavne buke kad je otkriveno da isti proizvodi, poput “nutele”, imaju drugačije sastojke na istoku i zapadu? Broj takvih proizvoda je bio beznačajan, ali uvreda je bila velika.
Smeće bi moglo da bude još teži udarac samorazumevanju na istoku. Države koje se smatraju lošim đacima Evrope kažu da su se pretvorile u smetlište ne samo Evrope, nego svih razvijenih zemalja.
Prizori s brdima smeća po kojima siromašni Romi traže stvari koje bi još mogli biti od koristi, izazivaju depresiju i gađenje, ali i srdžbu na nezaustavljivu “kriminalnu” tranziciju. Uvoz industrijskog otpada podseća građane da je u njihovim zemljama industrija uništena: proizvodnja i potrošnja je otišla na Zapad, đubre se vraća na Istok.
Krajem devedesetih je izbila slična geopolitička pobuna kad se počelo razmišljati o mogućnosti pokretanja unosnog posla sa staračkim domovima u Bugarskoj i Rumuniji u kojima bi veterani s dobrim penzijama plaćali da žive u sunčanim predelima sa dobrom negom.
Istovremeno se odvijao masovni egzodus mladih Rumuna i Bugara. Istočnoevropski ego povredila je mogućnost da postanu starački dom Evrope. Pa ipak, nikada nije došlo do masovnog otvaranja staračkih domova za bogatije penzionere sa Zapada Evrope. Umesto toga, negovatelji sa Istoka odlaze na Zapad.
Pooštravanje ekoloških normi na severozapadu Evrope samo povećava osećaj nepravde. Dok se propoveda moral i dok nas kritikuju jer se gušimo u smeću, bogate zemlje nastavljaju da ovamo šalju još i svoje đubre.
U Bugarskoj se čuje zahtev da se odredi omer od najviše 50:50, dakle da se uveze maksimalno toliko otpada koliko ima domaćeg. Ako umirete od raka izazvanog zagađenjem vazduha, hoće li vam biti uteha da je otpad koji se palio bio onaj nastao od sopstvenih komšija?
Drugi simbolični potez “Inspektora” je bio zatvaranje nekoliko graničnih prelaza za uvoz otpada iz drugih zemalja. Ta mera protiv globalizacije otpada ukazala je na problem: kapital se gomila na bogatim mestima, smeće u siromašnim.
Kritičari tvrde da bi zaustavljanje prometa otpada bilo kršenje propisa EU i da je pravilno zbrinjavanje otpada unosan posao i zapravo ima značajnu ulogu u očuvanju okoliša. I tako se rasprava nastavlja, iz nedelje u nedelju.
Što može sprečiti Rumuniju i Bugarsku da prodaju zdravlje svojih građana i lepotu prirode kako bi neko zaradio lake novce? Evropski propisi i globe neće biti dovoljne. Ta brda smeća su tamo bila godinama, pred očima svih građana. Ali umesto da se bune, mnogi su radije na tu hrpu jednostavno bacili svoje stare automobilske gume i produžili dalje.
