Milan će vas dok priča provesti kroz 17 evropskih država i 95 gradova, u kojima je limarskim kleštima pravio razne izolacije, ali i pokušavao da oblikuje neki novi, bolji svet.
Izrađuje grboveLimarski zanat Stojanović je pretvorio u hobi. Klešta iz ruku nije ispuštao ni u slobodno vreme. Po porudžbini je pravio makete, grbove i zastave mnogih gradova i zemalja, a to i danas radi. U Nemačkoj je tri puta izlagao na izložbama ručnih radova. |
"Rođen sam u Tometinom Polju, oko tri posle podne, ispod kruške lubeničarke. Da se razumemo, nisam pao s kruške, već sam pod kruškom rođen. Tako je to bilo te 1939. kada sam prvi put ugledao svet i drvo, koje mi je celog života ostalo najdraže", predstavlja se naš sagovornik u želji da nam rasvetli vreme koje i nije uvek teklo onako kako je on to zamišljao daleke 1961, kad se kao limar zaposlio u firmi "Neimar" na Vračaru.
Milanovo tumaranje Evropom počinje 1969, kada je s ljubljanskom "Termikom", koja je imala pogon u Beogradu, krenuo u Holandiju.
"Godinu dana kasnije prešli smo u Frankfurt, a zatim u Minden, gde sam postao poslovođa i desetak godina bio privatnik, a tu se i danas nalazim – zaokružuje priču kao da su četiri decenije trajale samo tren."
Za to vreme rodna kuća u Tometinom polju je ostala prazna, a ni stare kruške nema više.
"To je imanje sa 30 hektara zemlje. Kuća i štale još stoje. Imanje je zapušteno, ali nije ni propalo ni napušteno. Održavali smo koliko smo mogli. Tu bi i danas moglo lepo da se živi od poljoprivrede i stočarstva, ali mladi neće. Kuću sam s ocem Perišom pravio 1973. Ima telefon, vodu, struju. Napravio sam jednu kuću i na Ubu. Sin ima firmu ‘Mikroelektronik’. Dobro mu ide, s tri sina lepo živi, pa i ne pomišlja na svoju dedovinu. Tako je i s ćerkom koja je u kući otvorila frizerski salon. Od njih je Tometino Polje udaljeno više od 100 kilometara. Odu oni tamo, ali obaveze ne dozvoljavaju da i ostanu."
Jedan od osnivača "Proletera"Stojanović je sve ove duge godine provedene u Nemačkoj radio na okupljanju i organizovanju druženja naših ljudi jer je to osećao kao svoju patriotsku dužnost. Bio je delegat na više skupova dijaspore u Beogradu, Opatiji i Berlinu. |
Milan kaže da su mu to deca iz prvog braka. Druge brakove i ne pominje, ali nam bez komentara pokazuje fotografiju s mladom lepom plavušom na čijoj poleđini piše: "Stojanovići u Mindenu 2000. godine." Veseli, nasmejani. Po ozbiljnosti lica videsmo da o tome ne želi da priča, pa nismo pitali ništa, a on nakon uzdaha koji se ote priznade da su razvedeni.
"Po Evropi sam mnogo toga proživeo, i dobrog i lošeg. Više lošeg, nego dobrog. Crni je hleb u belome svetu. Evropu sam prokrstario službeno, tražeći i pogađajući poslove za firmu. Bio sam šef radilišta. Nadali se povratku, a onda pored svega dođoše i ratovi. I oni su mnoge snove porušili, mnoga imanja opustili. Moje imanje bi moglo da se spasi. Kuća zjapi prazna i čezne za životom. Bio bih srećan da neko hoće da useli i da je oživi. Razmišljao sam da celo imanje nekome poklonim ili pod nekim uslovima ustupim na korišćenje, ali se niko ne javlja. Mladi neće na selo, a jam,ako se i vratim, toliko imanje ne mogu da održavam i obrađujem. Ostala snaga po Evropi", završava priču Milan Stojanović, stari društveni aktivista, koji u Mindenu penzionerske dane provodi sa šahovskim figurama u "Proleteru" i s limarskim kleštima, kojima u stanu pravi grbove i zastave od bakarnog lima.