Pošto ste izabrani za episkopa u Nemačkoj, gde živi više od pola miliona Srba, kakav je program Vaše arhijerejske misije?
– Moj odlazak u dijasporu jeste odlazak u zemlju Gospodnju. Znamo da Nemačka nije zemlja pravoslavna, ali u njoj, hvala Bogu živi dosta pripadnika pravoslavnih naroda. Moj zadatak, kao što sam i u besedi na hirotoniji istakao – jeste Jevanđelje. A to je život u Hristu, odnosno u istini i sili Duha Svetoga. Jer cilj našeg života jeste da postanemo hristoliki i Hristu podobni. Naše je da ispunjavajući Jevanđelje u suštini ispunjavamo volju Božiju. E, to je moj suštinski zadatak i misija arhijerejska.
|
Pomešana osećanja Na pitanje gde ga je zatekla vest da je na Svetom arhijerejskom saboru izabran za episkopa srednjoevropskog, naš sagovornik odgovara: Biografija Episkop Sergije (Karanović) rođen je 4. jula 1975. godine od oca Petra i majke Mike, u Bačkoj Palanci, dobivši na krštenju ime Zoran. Potiče iz mesta Boboljusci, u blizini Martin Broda. Učio je bogosloviju Sveta Tri Jerarha u manastiru Krka, u vremenu najvećeg rasplamsavanja rata u Hrvatskoj, a završio 1995. godine, uoči samog egzodusa i stradanja krajiških Srba. Zamonašen je 12. avgusta 1995. u manastiru Gomionica. Položivši monaški zavet poslušnosti, bezbračnosti i siromaštva, dolazi u manastir Rmanj, u Martin Brodu. Uoči završetka rata u BiH, zajedno sa bratstvom manastira biva prognan u Srbiju, gde ga tadašnji episkop banatski Hrizostom (Stolić) raspoređuje na službu u manastiru Vojlovica, kod Pančeva. U tom manastiru rukopoložen je u čin đakona, 31. oktobra 1995. Iste godine upisuje, kao redovni student, Bogoslovski fakultet u Beogradu. Studije je prekinuo 1996. jer po blagoslovu episkopa bihaćko-petrovačkog Hrizostoma, odlazi u Nemačku, da kao đakon bude na ispomoći tamošnjem episkopu srednjoevropskom Konstantinu . Školske 1997/98. godine odlazi na usavršavanje nemačkog jezika u Regenzburg. Potom se vraća u manastir Rmanj, odakle 2005. odlazi u Grčku i na Aristotelovom univerzitetu u Solunu upisuje studije pravoslavne teologije. Diplomirao je 2010. godine. |
Kako nameravate da unapredite pravoslavni duhovni život među pastvom na tlu Nemačke?
– U našoj dijaspori, odnosno u eparhiji srednjoevropskoj, davno su postavljeni dobri i zdravi temelji za misiju naše svete pomesne Crkve Srpske. Znamo da je prvi episkop za Nemačku konkretno, ali tada i šire za zapadnu Evropu, bio vladika Lavrentije, koji je zaorao brazdu u njivi Gospodnjoj još 1969. godine. Njegov plodonosni rad se pokazao umnogome i od tada su do danas, ali i trudom njegovog naslednika vladike Konstantina, mnoge dobre stvari učinjene. Trebalo je do ovog časa organizovati mnoge parohije, crkvene opštine, kojih evo danas, hvala Bogu ima dosta. Tako da sada imamo u Zapadnoj Evropi, više eparhija naše pomesne crkve. Moj zadatak, je kao što sam rekao, jevanđelje, koje ću propovedati i širiti ga među svojim poverenim mi eparhiotima, trudeći se za umnožavanje vere i unapređenja, kako duhovnog života, unapređenja veronauke, liturgijskog suštinskog života našeg naroda, kulturnog i nacionalnog bića roda našega. Trudiću se da u što skorije vreme naša Crkva dobije status crkve u državi Nemačkoj, kako bi mogla da što bolje funkcioniše u okvirima kako Ustava SPC, tako i zakona države u kojoj boravimo.
Obzirom da ste u Nemačkoj svojevremeno boravili dve godine i upoznali život srpske dijaspore u toj zemlji, šta bi trebalo poboljšati u smislu očuvanja i negovanja pravoslavlja i svetosavlja, srpskog jezika, kulture i svega drugog što baštini srpski narod i po čemu je u pozitivnom svetlu kroz istoriju bio poštovan u tuđem svetu?
– Bogu hvala, imao sam i taj blagoslov, da boravim neko vreme u Nemačkoj. To je bilo pre 16 godina, kada sam kao mlad monah bio na ispomoći tadašnjem vladici Konstantinu i učio nemački jezik na Institutu istočnih Crkava u Regenzburgu. Bili su to lepi, nezaboravni dani. Tih godina sam obišao sa vladikom Konstantinom celu Nemačku i video koliko su organizovane naše crkvene jedinice, koliko se naš narod oko naše Crkve okuplja i gaji svoju, kako veru, tako i kulturu. To me je zaista oduševilo. Verujem da je od tada do danas mnogo učinjeno u unapređenju duhovne, kulturne i naše svetosavske baštine. Moj zadatak će biti da nastavim dela prethodnika i dalje radim na poboljšanju i očuvanju pravoslavne vere u našem narodu. Čuvati i negovati srpski jezik, kulturu i tradiciju, sa kojom možemo i mnogo više posvedočiti, kako slavnu istoriju naših velikih duhovnih svetih predaka, i svakako našeg rodonačelnika Svetoga Save.
Kakvi su Vam planovi na polju međupravoslavne saradnje u Nemačkoj?
– Tamo postoji i episkopski savet paravoslavnih Crkava kojem predsedava mitropolit Augustinos, iz Carigradske patrijaršije. Moj zadatak i obaveza je svakako da svesrdno učestvujem kao budući član tog saveta, i sarađujem sa svim pravoslavnim narodima, ne samo na planu svedočenja zajedničke misije pravoslavne vere, nego i unapređenja svih relevantnih mogućnosti, kako za svestranu korist pravoslavnog naroda u dijaspori, tako i dobro države koja nam daje gostoprimstvo.
Kako vidite buduću saradnju Vaše eparhije sa rimokatolicima, protestantima i drugim tradicionalnim religijskim zajednicama u Nemačkoj?
– Znam i verujem, da je saradnja na nivou svih verskih zajednica i crkava bila vrlo dobra. Ja ću, shodno mome iskustvu i mogućnostima da se odazovem bratskoj saradnji sa svima, ne samo sa verskim zajednicama, nego i sa svim narodima koji žele svoju dobru volju da podele zajedno sa nama, kako bi radili svako na svojim zadacima u unapređenju duhovnog života i boljeg sutra u ovome svetu, ali i konkretno u Nemačkoj.Već sam dobio više čestitki i poziva na duhovne manifestacije, poput rimokatoličke Crkve, kojima ću se rado odazvati i svedočiti sa ljubavlju i hrabrošću reč Jevanđelsku i bogastvo naše pravoslavne vere i tradicije.
