Posle neuspeha rukometaša Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, januara tekuće godine, Rukometni savez Srbije sporazumno je raskinuo saradnju sa dotadašnjim selektorom, Tonijem Đeronom. Klupa “orlova” ostala je upražnjena, figuriralo je nekoliko kandidata, a prednost je na kraju dobio Boris Rojević, dugogodišnji trener rukometaša Vojvodine, višestrukog šampiona Srbije, koji je nedavno u vitrine uvrstio i trofej Kupa EHF. Dovoljno razloga i preporuka da se Rojeviću pruži prilika i u nacionalnom timu.
Retko ko bi se prihvatio funkcije selektora Srbije u situaciji kada se zna da nas čeka baraž za SP, protiv Španaca. Što bi naš narod rekao, to je ludost, ili hrabrost. Šta je vas rukovodilo pri donošenju odluke da prihvatite poziv RSS?
– Kada sam preuzimao Vojvodinu, učinio sam to u jednom vrlo teškom trenutku. Već su bili “izgubljeni” svi trofeji, bili smo poslednji u SEHA ligi, ekipa nikako nije funkcionisala, došao sam kao četvrti trener u sezoni i na kraju smo osvojili titulu. Krenulo je sve fantastično. Već naredne godine imali smo najbolju sezonu. Bio sam svestan, kada sam preuzeo nacionalni tim, da igramo protiv Španije, jedne od, uz Dansku i Francusku, rukometnih velesila. Takođe, znali smo da se nikada nije desilo da se Španci nisu plasirali na Svetsko, ili Evropsko prvenstvo. Zaista nas je čekao vrlo težak zadatak – počinje priču za “Vesti” selektor srpskih rukometaša, Boris Rojević.
Ipak, to vas nije pokolebalo?
– Sa ljudima iz kluba sam se dogovorio da ću prihvatiti četvorogodišnju saradnju, potpisao sam ugovor i rekao sam, iako su svi smatrali da će biti 10-15 razlike, kao što je bilo pre pola godine, na turniru u Španiji kada je domaćin imao “plus 10” već u 40. Minutu, da imamo šansu. Znao sam da neke stvari mogu dobro da se poslože i da mi njima možemo da pariramo. Imao sam veru u sebe, u stručni štab i momke koje ću odabrati.
Zaslužili smo da nam se sreća osmehne
Kako posle nekoliko dana izgleda nesrećna eliminacija od Španaca?
– Sigurno da je nesrećna. Gledao sam nekoliko puta obe utakmice i izjavio sam, u šta sam siguran, da smo mi zaslužili da prođemo baraž! Više je faktora koji su uticali da se to ne dogodi, ali recimo, ono o čemu možemo da pričamo, to je sreća, koju mi nismo imali. Neko kaže da sreća mora da se zasluži, ja ne verujem u to. Ako je iko zaslužio, onda to jesu ovi momci, jer su zaista radili fenomenalno, trudili se, borili se. Svaku reč koju sam izrekao na ta dva okupljanja, bila je na papiru, prenešena na terenu i ovi momci su zaslužili da idu na svetsku smotru. Ne verujem više u tu frazu da mora da se zasluži.
Za selektora ste imenovani nedavno. Niste imali previse vremena za pripremu dvomeča sa “furijom”?
– Imali smo okupljanje pred turnir u Poljskoj sedam dana i imali smo tri-četiri pred Španiju. Naporno i mnogo smo radili. Pokušavali smo kroz papire i analize, kasnije uz video “buk”, koji smo stalno gledali, da brže ulazimo i savladamo stvari koje ćemo primenjivati na terenu. Jednostavno, skinuo sam pritisak sa igrača. Do sada je stalno bio pritisak na njima. Rekao sam da moramo da spustimo loptu, smanjimo očekivanja i da će onda reprezentacija mnogo više da da. Mislim da sam im ulio dodatno samopouzdanje, da smo mnogo radili na odbrani, budući da naša odbrana proteklih godina nije funcionisala najbolje i znao sam da tu ima dosta prostora za napredak. Jednostavno, sve se poklopilo sa jednim dobrim radom, njihovim pravim pristupom i dobili smo takav tim koji je trebalo da eliminiše jednu od najtrofejnijih reprezentacija na svetu i da napravi pravu senzaciju.
Kompletni bismo prošli Španiju
Rekoste “skinuli ste pritisak sa igrača”… U vreme najvećih uspeha naših rukometnih nacionalnih timova u 21. veku, u reprezentaciji je bio i psiholog. Da li ste razmišljali o njegovom angažovanju?
– Trenutno ga nemamo. Ja sam bio psiholog – pola u šali, pola uistinu će Rojević. – Meni to sada nije potrebno. Momci i ja se odlično razumemo. Da je reprezentacija bila kompletna, da smo imali ta tri-četiri igrača, koji su nam falili zbog povreda, pogotovo kapiten Marsenić, pa Pešmalbek ne bi morao da igra 60 minuta i tako dalje, verujem da bismo lagano prošli Španiju, odnosno sa nekoliko golova razlike. U to sam siguran. Kada bi zaškripalo i kada bi trebalo, sigurno bismo angažovali i psihologa, ali koliko znam, na prošlom prvenstvu smo ga imali u stručnom štabu, pa smo na tom EP bili 19.
I bez pomoći stručnog lica, što bi se reklo, našli ste “caku” momcima?
– Jednostavno, njima treba drugačiji pristup, pokazali smo svi zajedno da možemo. RSS je pružio odlične uslove i zadovoljan sam svime što se do sada. Ljudi su tu za sve što treba, vidim i izjavu kapitena, da su uslovi odlični i mislim da smo svi zajedno na dobrom putu, samo treba ići korak po korak. Rekao sam da je prvi korak da se posle 12 godina vratimo u “top 10”. Kada pogledamo, godinu kada smo bili domaćini i sa muškom i sa ženskom reprezentacijom, već iste godine muški nacionalni tim nije uradio ništa u Londonu. Domaćinstvo igra važnu ulogu na velikim takmičenjima.
Zaslužili pozivnicu IHF
Da li očekujete da IHF izađe u susret zahtevu RSS za “vajld-kard”?
– Po svemu, Srbija bi trebalo da dobije specijalnu pozivnicu. Zašto? Na prošlom Svetskom prvenstvu je bila najbolje plasirana od selekcija koje nisu obezbedile mesto na predstojećoj svetskoj smotri, zato što je najbolje rangirana u ukupnom skoru, pre svih koji su aplicirali za specijalnu pozivnicu i, realno, najbolje smo odigrali baraž.
Šta je glavni cilj vašeg četvorogodišnjeg mandata?
– Glavni cilj je odlazak na Olimpijske igre 2028. godine u Los Anđeles. To smo postavili kao prioritet, međutim, naravno da posle baraža apetiti rastu. Ipak,pokušaću da držim stvari pod kontrolom. Igre 2028. i vraćanje u “Top 10” svetskih i evropskih reprezentacija na narednim takmičenjima je naš cilj. Ako se ukaže šansa da se napravi još bolji rezultat, naravno da ćemo to uraditi, ali priče o medaljama nisu realne u ovom trenutku, budući da su Francuska i Danska daleko od nas. Da li će odličje biti za dve godine? Pa, možda…
Protiv Španaca nije bilo pojedinih “starosedelaca” u nacionalnom timu?
– Neki igrači su izostali zbog povrede, a neki momci su ušli, jednostavno, u neke godine i, ako imam nekog mlađeg na tom mestu, ili ako neko nije dobio šansu dugo godina, a istog je kvaliteta, zaista sam želeo da i njima pružim priliku. Jednostavno, u Poljskoj smo imali slučaj da su neki stariji igrači dobili šansu, pojedinci su rekli da neće više igrati, neke sam zamenio, zato što mislim da ima mlađih, koji su tu negde po kvalitetu. Na svakoj poziciji, gde imamo mlađeg igrača koji je podjednakog kvaliteta, ili je samo malo slabiji, prednost ima mlađi, jer su pred njim godine i može da napreduje.
Šta je vaša rukometna lična karta?
– Rad, rad i samo rad. Ne vidim da bez toga može da se uspe u životu. Moramo svi mnogo da radimo, ali i kvalitetno, jer bez kvaliteta, takođe ništa neće doći. Kvalitetan rad je moja lična karta.
“Nestaćeš sa mape”
Da li ste u trenutku kada ste kao četvrti trener u sezoni preuzeli Vojvodinu pomislili da ćete koju godinu kasnije osvojiti evropski trofej sa “lalama”?
– U tim momentima nisam o tome ni razmišljao, već samo kako da u toj sezoni nešto napravim, odnosno, izvučem ekipu iz ambisa. Bili smo u situaciji, ako se ne uzme titula, a svi izgledi su bili takvi, da ćemo sledeće godine biti neki peti-šesti tim u Superligi, da će nam budžet biti smanjen i razmišljao sam da tu neki prvi korak ne bude poguban. Mnogi su mi rekli, kao i sada za reprezentaciju, nestaću sa mape. Onda sam razmišljao, bio sam na nekoj mapi mlađih kategorija, neki prvak, par puta, ko to gleda, jednom se ukazuje šansa, hoću da dam maksimum. Posle nekog vremena, kada sam video kako mi to ide, iskren da budem, verovao sam da ću napraviti jednu dobru trenersku karijeru. Ponavljam, u startu nisam znao šta me čeka.
Šta je ono što nedostaje, da se rukomet vrati na mapu sportova u našoj zemlji?
– Mnoge stvari počinji i završavaju se sa novcem. Što je više ulaganja, to ćete imati bolje trenere, više rukometaša i čim imaš neku širu bazu i nekog kvalitetnog ko će da radi sa njima, sigurno će stvarati i bolje igrače. Iz godine u godinu mi napredujemo, zaista napredujemo, budžeti rastu. Kad se setim, u trenutku kada sam preuzeo Vojvodinu, budžet koji smo imali, kao najveći u Srbiji, iznosio je 400.000 evra, koliko sada ima, recimo, petoplasirani tim u Srbiji. Pomerili smo se, imamo dobre mlađe kategorije, 2004, 2006, biće sigurno među osam najboljih, 2002. je bilo treće… Dobro se radi u poslednje vreme, vraćaju se neki kvalitetniji treneri. Ima dece. Naravno, sve to može mnogo bolje, ali za sve to je potrebno vreme i novac, koji definitivno mi u rukometu nemamo, ali se iz godine u godinu povećava, samim tim raste i kvaltet.
Dakle, sve je potaman?
– Ono što bih istakao, fali nam neke sloge. Kada sam preuzimao ovu reprezentaciju, mislio sam da je to stoprocentna podrška od svih, ali kada je posle Španije imao neko nešto da kaže, mislim da to stvarno nije normalno – zaključuje Rojević.
Solidan igrački kadar
Kakav je igrački kadar u Srbiji?
– Solidan je… Ne mogu da kažem da je vrhunski, ali ima potencijala.
Ko se ističe?
– Imamo nekoliko repezrentativaca koji igraju u Superligi i koji će biti nosioci za nekoliko godina. To su Rogan, Dodić, Zečević, ta neka generacija 2002/03, koja je bila bronzana.
Igram Ligu Evrope i spavam u svom stanu
Zašto niste otišli u inostranstvo?
– Ja sam lokal patriota, volim svoj grad, volim da živim u Novom Sadu i još imam sve uslove ovde za napredovanje, igranje jakih utakmica. Igramo Ligu Evrope i spavam u svom stanu. Nedavno sam odbio jednu unosnu ponudu. Mada, mislim da mi je vreme da odem “preko”. Imam osećaj da će naredna sezona biti poslednja za mene u Vojvodini. Najkraće rečeno, osećam da bi trebalo da odem.
Od mlađih kategorija do selektora
Kako je izgledao put do selektorske pozicije?
– Prvo sam igrao rukomet za Vrbas, Kolubaru, Proleter, Vojvodinu… Završio sam u Spartaku iz Subotice. Posle toga godinu dana ništa nisam radio u rukometu. Sreo sam Darka Jevtića, on mi je bio trener dok sam igrao u Novom Sadu i rekao sam mu da bih hteo da radim sa mlađim kategorijama. Tako sam krenuo pre devet godina. Shvatio sam da ja to baš volim i da mi dobro ide. Grabio sam termine, postali smo prvaci, drugi put u istoriji, sa mlađim kategorijama. Posle sam još jednom bio prvak, pa još jednom, i u godini kada je sve bilo izgubljeno u seniorskom timu, hajde da mi daju šansu. Preuzmem, kao i sada, “vruć krompir”, i osvojimo titulu, posle čega sam potpisao novi ugovor.
Konkurencija je bila jaka?
– Te godine je došao Veselin Vujović u Železničar, sećam se, Nišlije prave odličnu ekipu, a mi u okviru SEHA lige odemo u Niš i u 41. minutu vodimo deset razlike. Onda me klub ponovo pozove, daju mi novi, dugogodišnji ugovor, veću platu i te godine osvojimo titulu. Počeli smo onda još bolje, pa je došao Marko Vujin, pa Evropa… Sve se posložilo – smatra Rojević.
Ispunjen životni san
Kako je okolina reagovala, kada je čula da imate ponudu da preuzmete nacionalni tim?
– Odgovarali su me ljudi od funkcije. Kao, uništićeš sebe, karijeru… Ko je još kroz reprezentaciju Srbije napravio karijeru? Svaki selektor je oteran, ispljuvan… Rekoh, neka bude tako. To mi je bio životni san, neću to da ispustim.
Čekamo da se Dodić vrati
Šta se dešava sa Stefanom Dodićem, izuzetnim talentom, koji ide iz povrede u povredu, a tek mu je 21 godina?
– Dodić je sada na rehabilitaciji i jačanju kolena. Radi sa profesorom Stojanovićem i ubeđen je da će sa njim uspeti da se oporavi, da se vrati za sledeću sezonu. Da li će se to desiti, videćemo. Svi se nadamo, svi želimo, mnogo bi dobili i rukomet i Vojvodina i reprezentacija da se takav talenat vrati na teren. Klub je angažovao sve najbolje stručnjake, kako bi se Stefan oporavio.
