Prognani Krajišnici pozdravili su najavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se u Rači, na granici između Srbije i Republike Srpske, izgradi spomen-park koji će upozoravati na epilog vojno-policijske akcije “Oluja” iz 1995. godine.
Dok Hrvatska već 25 godina slavi proterivanje Srba iz tadašnje Republike Srpske Krajine i zločine koje su njene snage počinile, žrtve tog pogroma sve ove godine tuguju, prisećajući se svojih žrtava, ali i uništenih domova.
Posledica akcije “Oluja” je proterivanje najmanje 250.000 Srba, a Vučić je obećao da će Srbija u najvećem delu finansirati spomen-park sa 95 odsto sredstava, dok će Republika Srpska platiti ostatak.
Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske, kaže da je dobro što će spomen-obeležje žrtvama “Oluje” biti izgrađeno baš na Rači.
– Most na Rači značio je spas za većinu nas Krajišnike, a reč je o više od 200.000 ljudi. Ostali, njih oko 30.000, ostali su da žive u Republici Srpskoj. Tragedija je što je veliki broj Krajišnika na kraju bolju budućnost pronašao na prostorima od Amerike do Australije. Spomen-obeležje biće trajni podsetnik i opominjaće da se nikada ne zaboravi najveći egzodus jednog naroda posle Drugog svetskog rata – kaže Budimir, ističući da je tokom i posle “Oluje” ubijeno više od 2.600 ljudi, mahom civila.
– Napad je počeo još pre svitanja tog kobnog 4. avgusta 1995. godine, a hrvatska vojska počela je da ulazi u napuštene gradove i sela već 5. avgusta i narednih dana i meseci počinila mnoge zločine, uglavnom nad starim i nemoćnim ljudima. Nažalost, ni naša očekivanja od Haškog tribunala nisu ispunjena. Vinovnici ovih zločina ostali su nekažnjeni – upozorava generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske.
I najuticajniji Krajišnik u egzilu, predsednik Veritasa Savo Štrbac, smatra da je podizanje spomen-obeležja odlična ideja zato što Rača za većinu izbeglih Srba iz Hrvatske ima posebno značenje.
– Svi mi koji smo bežali stotine kilometara imali smo jedini cilj, a to je da se dokopamo sigurnosti. Za većinu je to bio most na Rači koji je vodio u Srbiju. Najbolje bi bilo kad bi se taj prostor pretvorio u Memorijalni centar. U njemu ne bi bilo samo odgovarajućih spomenika koji će svedočiti o našem stradanju, već da to bude kompleks u kojem će se na jednom mestu sabrati sva dokumenta o stradanju ljudi tokom akcije “Oluja”: knjiga, naučnih radova, ali i novinskih članaka, veoma vredne video dokumentacije sa više od 5.000 filmova koji svedoče o našoj golgoti. Takođe, to bi moralo da bude mesto na kome će se održavati i međunarodne konferencije i okrugli stolovi na temu najvećeg etničkog čišćenja u srcu Evrope posle Drugog svetskog rata – predlaže Štrbac i podseća da je i za prognane Krajišnike veoma važno da dobiju jedinstveno mesto na kome će se okupljati onog dana kada su bili prinuđeni da napuste svoje domove.
– Do sada je bilo više tih lokacija. Poslednjih godina veliki broj Krajišnika se okuplja u Banstolu, u crkvi Blage Marije. Neka to postane duhovni centar okupljanja Krajišnika, dok će onaj u Rači predstavljati deo Memorijala o stradanju Srba u 20. veku – zaključuje Štrbac.
Crkva na Petrovoj cesti
Uz pomoć Srbije, na Petrovačkoj cesti, uz Spomen krst koji je postavio Veritas, niče i crkva. Međutim, zastrašujući hrvatski zločin, počinjen 7. avgusta 1995. na tom mestu, i dalje čeka epilog.
– U nekoliko avionskih napada na kolonu izgnanika na Petrovačkoj cesti je poginulo desetoro civila, od čega četvoro dece. Ovaj proces se već godinama nalazi u Tužilaštvu BiH. Svake godine pred “Oluju” pošaljem im dopis da pitam dokle su stigli i uvek dobijam istovetan odgovor: “Istraga je u toku, i to je jedan od prioriteta u radu.” Bosanci navodno čekaju od Hrvata imena pilota koji su počinili ovaj zločin, mada su svesni da ih Hrvati nikada neće dostaviti iako svi znaju ko su akteri – kaže Savo Štrbac.
Proterali Srbe, dobili zverinjak
Milojko Budimir (na slici) ističe da pravi cilj “Oluje” nije bilo samo proterivanje Srba sa njihovih ognjišta, već da se oni nikada ne vrate.
– Zbog toga je posle “Oluje” sistematski sve uništavano. U mom kraju, na ličkoj pruzi, na relaciji između Gračaca i Knina, porušene su sve železničke stanice. Ovuda više ne saobraćaju lokalni vozovi. Prođe samo neki brzi ili teretni jer i da se napravi stanica, nema više nikog ko bi tu ulazio. Ali, ono što su Hrvati namenili Srbima veoma brzo im se vratilo kao bumerang. Posle progona Srba došlo je do odlaske Hrvata. Od mog kraja je napravljen prazan prostor, koji nastanjuju samo divlje zveri. Slično je i u drugim mestima gde su Srbi nekada činili većinu – podseća Budimir.
