Putinov ultimatum: “Ako Amerika prihvati ruske zahteve uslediće…”

EPA-EFE/YURI KOCHETKOV

Administracija američkog predsednika Džoa Bajdena započeće 9. januara pregovore u Ženevi u vezi sa “Putinovim ultimatumom”, dva paketa zahteva koje je ruski predsednik predstavio SAD i NATO. Ukoliko se prihvate njegovi zahtevi, to će uništiti 30 godina evropske bezbednosne politike posle hladnog rata, otvarajući istovremeno put “ruskom carstvu 3.0”, piše u autorskom članku za “Hil” Arijel Koen, istraživač Atlantskog veća i direktor Programa energije, rasta i bezbednosti Međunarodnog investicionog centra.

A da je tako, već pokazuju izjave iz Švedske, čiji je najviši vojni zvaničnik, general Mikael Biden, upozorio u petak da bi njihova strategija bezbednosti “bila u potpunosti ugrožena ako bi NATO pristao da se uzdrži od širenja i ograniči neke od svojih aktivnosti u Evropi kako je to Rusija tražila”.

Gomilanje ruskih trupa u blizini granice sa Ukrajinom alarmiralo je Zapad. Moskva, koja negira tvrdnje Vašingtona da priprema invaziju, želi niz bezbednosnih garancija, uključujući obustavu širenja Alijanse na istok. Zahtevi Rusije uznemirili su evropske zemlje koje nisu članice NATO, uključujući Švedsku, koja je ojačala veze sa Alijansom.

Koen, koji je ujedno i autor knjige “Ruski imperijalizam: Razvoj i kriza”, ukazuje da je ruski zahtev najozbiljniji izazov američkom prisustvu u Evropi i NATO još od berlinskih kriza 1940-tih i 1960-tih godina.

Kremlj želi da preokrene 30 godina posthladnoratovskog mira i 75 godina relativne stabilnosti u Evropi nakon poraza nacističke Nemačke 1945, garantovanih Helsinškim sporazumom iz 1975. i Pariskom deklaracijom iz 1990, navodi Koen, ocenjujući da bi to moglo da dovede do eskalacije, poput Kubanske raketne krize, i to sa nepredvidljivim posledicama.

Bajdenova administracija i NATO saveznici treba da obrate pažnju na pretnje Kremlja i budu potpuno spremni da odvrate potencijalnu agresiju, ističe Koen.

Kako je naveo, dvostruki cilj Putinovog ultimatuma je emaskulacija NATO, stvaranje geostrateškog prostora da se progutaju Belorusija i eventualno Ukrajina, dok negira opcije alijansi da se suprotstavi obnovi ruske imperije. Moskva to radi istovremeno sa pritiskom Pekinga na Tajvan, preteći otvaranjem dva daleka fronta protiv SAD, u Evropi i na Pacifiku.

Odnos snaga u Evropi se promenio zbog hroničnog zanemarivanja vojnih sposobnosti članica alijanse i istorijske krivice Nemačke – kao i apetita za ruskim gasom, ističe Koen, dodajući da su u isto vreme jačanje ruske vojske i domaći pomak ka policijskoj državi – koju veteran aktivista za ljudska prava dr Lev Ponomarjov naziva tranzicijom ka fašizmu – učinili Kremlj prkosnijim.

Dok Vašington signalizira slabost nakon katastrofalnog povlačenja iz Avganistana, Moskva se vraća na status kvo iz prethodnih 500 godina – pravljenje najjače vojne sile u severnoj, centralnoj i istočnoj Evropi. Kremlj je sada uveren da može da diktira geopolitičke ishode u regionu, navodi Koen.

Ruski zahtevi izneti NATO u nacrtu od 17. decembra su radikalni. Moskva insistira da Vašington prestane da preleće bombarderima ili prolazi brodovima bilo gde u dometu potencijalnh ruskih meta i da ukloni rakete srednjeg dometa postavljene van granica SAD. Poručuje da će uzvratiti recipročno, ali je u prošlosti varala razmeštanjem nuklearnih projektila “Iskander” u Kalinjingradu, ukazuje Koen.

Moskva dalje traži potpuno povlačenje NATO iz Istočne Evrope na linije koje su postojale pre prve runde širenja u maju 1997, otkazivanje NATO deklaracije o prihvatanju Ukrajine i Gruzije iz 2008. i obavezu SAD da ih ne pozivaju u pakt. Štaviše, predviđa da SAD garantuju potpunu zabranu NATO snaga i vojnih baza u državama bivšeg SSSR-a koje trenutno nisu u alijansi i obećanje da neće da izvode nikakve vojne vežbe sa postsovjetskim zemljama.

“Suština ultimatuma”

Ovo je, ističe Koen, suština “Putinovog ultimatuma” – zapadno priznanje Velikog ruskog carstva koje uključuje Belorusiju, Ukrajinu i i u budućnosti potencijalno i delove Kazahstana u kojima se govori ruski jezik — sfera uticaja od Dnjepra do Odre.

Danas Moskva ponovo vodi Livonske ratove Ivana Groznog, ekspanzionističke pohode Petra I na Baltiku i osvajanja Ukrajine i Poljske Katarine Velike. SSSR pod Staljinom je zauzeo Zapadnu Ukrajinu i Baltik u dogovoru sa Hitlerom 1939. i stvorio imperiju u Centralnoj Evropi nakon 1945. godine. Ti pohodi su od Rusije, navodi Koen, učinile skoro hegemonom u Evropi.

Danas, sa energetskim oružjem u ruci i lobijem “Russlandversteher” (Rusija koji se grli), izgrađenim postavljanjem penzionisanog nemačkog kancelara (Gerhard Šreder) i francuskog premijera (Fransoa Filon) u korporativne odbore, Rusija misli da ima polugu za još jedan trijumf.

Postoji, međutim, fundamentalna razlika između današnje i imperijalne Rusije. Tokom konferencije na Jalti 1945, koja je priznala Sovjetsko carstvo u Istočnoj Evropi, Staljin je bio saveznik SAD i Velike Britanije, navodi Koen, dodajući da je on žrtvovao 26,6 miliona ljudi ili 15,5 odsto sovjetske populacije za borbu protiv nacističkog lidera Adolfa Hitlera, a da su njegove armije već okupirale većinu teritorije na koju je kasnije polagao pravo.

S druge strane, moderna Rusija želi da ponovo pregovara o ishodima Hladnog rata – ucenama i upotrebom sile ako je potrebno. Putinov govor u Minhenu 2007, ratovi u Gruziji, Ukrajini i Siriji, sve je to u vezi sa povratkom imperije i statusa velike sile, ističe Koen.

Dok su pregovori u Ženevi neophodni a sporazumi o kontroli naoružanja i ograničenjima raspoređivanja će možda biti potrebni, o integritetu NATO alijanse ne može da se pregovara, navodi Koen, dodajući da je NATO odbrambeni savez koji neće preventivno da napadne nuklearnu silu poput Rusije.

“Šanse za rat u Ukrajini 25 odsto”

Ima kombinovani BDP od 40 biliona (američki trilion) dolara i populaciju od 943 miliona u odnosu na 1,5 biliona dolara i 146 miliona u Rusiji.

Evropa troši, ističe Koen, “lavovski deo” ruske nafte i gasa, a Zapad snabdeva najveći deo investicija i tehnologije za ruski ekonomski razvoj. Velike su šanse – prema Koenu 25 odsto ili više – da bi Putin mogao da izvrši invaziju na Ukrajinu. Međutim, on ukazuje da je mnogo lakše započeti rat nego ga okončati.

Mnogi ruski vladari — od Ivana Groznog preko Nikolaja II do Gorbačova — naučili su ovu gorku lekciju prekasno. Rezultat je bio imperijalni kolaps, navodi Koen. Iako je nada da će preovladati razum, suočeni smo sa jasnom i prisutnom opasnošću u Evropi. SAD i Zapad moraju da se pripreme za burne vode i truckavu vožnju koja je pred njima, zaključio je.