Neutralna Austrija prva je u utorak razbila zapadnu izolaciju Rusije, uvedenu zbog Ukrajine (koju su kao krizno žarište inače osmislili neizbežni svetski policajci – Amerikanci), pa je šef Kremlja Vladimir Putin u Beču imao doček kakav dolikuje lideru njegovog kalibra i moći. Beč je zbog ovog gostoprimstva istrpeo packe iz redova patuljaka u EU, ali dobio podršku velikog germanskog suseda. Švedski ministar Karl Bilt jadikovao je kako Putin ovom posetom želi da "pocepa Uniju" i nastavi svoj "propagandni rat", a podržao ga je šef litvanske diplomatije Linas Linkevicijus.
Međutim, celu priču je presekao nemački ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer ocenom da su razgovori domaćina sa gostom iz Moskve "od pomoći u rešavanju krize u Ukrajini". To je bilo dovoljno da bi se ućutkao Bilt, Šveđanin koga su Rusi odavno "pročitali" kao političara koji se godinama šetkao po Balkanu i prodavao maglu kao vajni mirotvorac. Pri tom, uvek uz skute SAD.
Istine radi, Štajnmajer je juče otputovao u Kijev da bi sa ukrajinskim predsednikom Porošenkom utanačio drugi deo priče oko smirivanja tamošnje krize. Nije nimalo slučajno to što je do njegove i Putinove posete došlo u istom danu. Ta "leteća diplomatija" je i u prošlosti završila mnogo poslova u ovom našem večito nemirnom svetu.
Da nekima ne odgovara ovako razmahnuti mirovni proces iznedren u trouglu Moskva-Beč-Berlin, odmah su obelodanili političari iz austrijske stranke Zelenih koji su digli galamu da njihova zemlja upravo potpisanim sporazumom sa Gaspromom oko Južnog toka ne smanjuje, već naprotiv povećava energetsku zavisnost od Rusije. Ovo zvuči nekako suviše poznato, jer se danima ponavlja sa govornica u Briselu i Vašingtonu.
U tom horu su se našli i neki od učesnika ministarskog sastanka EU u Luksemburgu, gde se opet po američkom diktatu pretilo Moskvi novim sankcijama. Njima je još uoči dolaska ruskog predsednika odgovorio mlađani austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc pohvalama na račun Južnog toka kao "nove energetske rute" i činjenicom da ovaj projekat zdušno podržava čak pet zemalja članica EU, koje imaju sopstvene interese u tom zamašnom poslu. Na osnovu sporazuma potpisanog u utorak u Beču, taj gasovod bi već 2017. godine trebalo da dobaci do Baumgartena u Donjoj Austriji prve količine ruskog gasa pošto prethodno prođu cevovodom kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku…
U Vašingtonu možda žale što bi takav završetak priče o gasovodu naškodio interesima Hantera Bajdena, sina američkog potpredsednika, koji je nedavno dobio veoma unosan posao u Kijevu, u ukrajinskom koncernu, pošto je sa ocem došao u posetu razvaljenoj Ukrajini.
U međuvremenu su Rusi (njihov koncern Rosneft) celu dramu oko gasa dodatno začinili obnovljenom ponudom Nemcima da ih snabdevaju i jeftinom strujom. Reč je o nuklearnoj centrali u ruskoj enklavi Kalinjingrad iz koje bi električna energija namenjena isključivo izvozu – kablom postavljenim po dnu Baltika – stizala do nemačkih potrošača.
Prošle subote se tim povodom u Berlinu obreo visoki ruski zvaničnik Igor Sečin i sa vodećim menadžerima nemačkog energetskog sektora razgovarao o ovoj ponudi, ističući pri tom sve pogodnosti ovako lukrativnog posla. Argumenti gosta iz Moskve bili su neumoljivi: Ruska strana ima udeo u nemačkim rafinerijama od 22 odsto, a njeni energenti kao izvozna stavka čine petinu ukupne trgovinske razmene između dve zemlje. Pri tom, Nemce posebno pogađa činjenica da najmanje 300.000 radnih mesta u njihovoj izvozno orijentisanoj privredi – zavisi od poslovanja sa Rusijom, koje u ovom času guše Amerikanci i deo Evropljana.
Odluka je teška, mnogo je pretnji sa druge strane Atlantika, ali se Evropa u ovom času grčevito bori za svoje blagostanje.
