Jungas, put u Boliviji dug 64 kilometra, ponegde širok jedva tri metra, pun je oštrih skretanja i “mrtvih” uglova sa spustom od 3.500 metara. Procenjuje se da godišnje na njemu pogine 200-300 putnika, pa je jasno zašto ga je Međuamerička razvojna banka 1995. proglasila za najopasniji put na svetu. Uz to dobio je nadimak Put smrti.
Smešten visoko u Andima, Put smrti se proteže od grada La Paz do suptropskih predela doline Jungas i amazonskih nizija. Uz pomenute karakteristike, dodatna otežavajuća okolnost je što niz okolne stene prska voda iz brojnih vodopada, što celokupan predeo čini neverovatnim, ali i izuzetno riskantnim za vožnju. Duž puta nema znakova upozorenja, ali zato ima puno požutelih fotografija, belih krstova i cveća, koji podsećaju na poginule…
Ovaj region plodne zemlje privlači pažnju i zato što je usko povezan sa dva resursa, jednim fascinatnim – zlatom, drugim spornim i dominantnijim – kokainom. Kvalitetno zemljište i obilne padavine učinili su da dolina Jungas postane poljoprivredni centar Bolivije. I danas se na obroncima mogu videti zasađene banane, papaje, guave, citrusno voće, ali i žbunaste biljke koke s vitkim granama, ovalnim listovima i crvenim bobicama. Od stotina hektara useva koke, čak dve trećine njih nalazi se u regionu Jungas i zato je Bolivija jedan od najvećih proizvođača u tom delu sveta.
U početku su Španci nastojali da koku okarakterišu kao lošu, ali su vremenom uvideli njen blagotvorni uticaj te su komercijalizovali useve i interesovanje za tu biljku je počelo da raste i van granica zemlje. Tokom 19. veka, koka i njen psihoaktivni alkaloid kokain pokazali su se vrlo popularnim na tlu Evrope i Severne Amerike. Korišćena je za pića i tonike, ali i za lekove i razne druge proizvode. Kokain i proizvodi na bazi kokaina su sve do početka 20. veka bili legalni širom Evrope i Severne Amerike. Međutim, vremenom je kokain povezan s porocima i kriminalom, pa je zabranjen u većem delu sveta, kao i koka. Osim u Boliviji gde je ostala legalna.
Kasnih 80-ih godina prošlog veka potražnja za kokainom je rasla, što je dovelo do rata protiv droge, koji su povele SAD. Rat je razorio obližnji region Čarape u Boliviji, koji je bio glavna oblast za proizvodnju koke. Bilo je tad krađa, mučenja, ubijanja i proizvoljnih hapšenja, protiv čega su glas podigli uzgajivači koke, organizatori protesta poznati kao “kokalerosi”. To sve je doprinelo usponu Eva Moralesa, lidera Šest federacija tropskih krajeva Kočabamba, koji je predstavljao lokalne uzgajivače koke. Tokom takozvanog Rata za vodu (ustanka protiv privatizacije opštinskog vodovodnog preduzeća u gradu Kočabamba, između 1999. i 2000), Morales je dobio na popularnosti i 2005. je postao predsednik, prvi domorodački na tlu Amerike. Ubrzo je počela kampanja pod nazivom “Koka da, kokain ne”, koja je podrazumevala davanje dozvole lokalnom stanovništvu da uzgajaju koku u određenim granicama. Danas mnogi stanovnici Bolivije koku smatraju svetom biljkom, a redovno je koristi trećina ukupnog stanovništva zemlje dok je kokain i dalje ilegalan.
Modernizovan
Put je 20 godina obnavljan, modernizovan. Do 2006. godine na stari put su dodati mostovi, trotoari, ograde, odvodi i još mnogo toga. Severni deo puta se sve manje koristi, ali ipak mnogi voze bicikle po tom delu.
Deo verskih obreda
Biljka koka se već 8.000 godina koristi u verskim obredima, ali i kao lek i sredstvo plaćanja. Ubacivana je u pića, među kojima je dominiralo francusko vino Vin Mariani
, koje je sadržalo 200 miligrama kokaina po litru. U reklamama se tvrdilo da ovo vino “osvežava telo i mozak”, a među njegovim ljubiteljima bili su i Tomas Edison, Emil Zola i papa Lav XIII . Jedan od zagovornika teorije korišćenja kokaina bio je Sigmund Frojd, koji je naveo da ga je “mala doza podigla u visine na divan način”.
Gradili ga ratni zarobljenici
Jungas put izgradili su ratni zarobljenici iz Paragvaja posle rata koji je trajao od 1932. do 1935. godine. Bolivija i Paragvaj su ratovali zbog kontrole nad severnim delom regije Gran Čako, za koju se smatralo da je bogata naftom. Takođe se pominje i kao Rat žednih jer su se borbe odvijale u polusušnom području Čakoa. Bio je to najkrvaviji vojni sukob u Južnoj Americi tokom 20. veka. U borbi dve najsiromašnije zemlje tog dela kontinenta pobedio je Paragvaj, koji je dobio dve trećine spornih teritorija prema mirovnim sporazumima.
