Ljubiša Jovković je rođen na Vračaru, kao stjuart u bivšem JAT-u je proputovao ceo svet, da bi u jednoj diskoteci u Parizu 1972, upoznao svoju sadašnju suprugu Ester, Engleskinju danskog porekla.
U Srbiji se rodilo i njihovo troje dece: Katju, Ulu i Vladimira, a početak krvavog raspada Jugoslavije ih je dočekao u Puli. Tamo su prethodno kupili kuću, on je radio u predstavništvu JAT, a ona kao turistički vodič.
– Jedno jutro, mislim da je bio septembrar 1991, dolazim na posao, a sve kancelarije prazne. Priđe mi policajac koji je do juče na šapki imao petokraku, sada je šahovnica i kroz smeh kaže da su svi već pobegli, da sam jedini ostao.
Ta slika ga je otreznila. Sa decom i suprugom ilegalno prelazi u Trst, zatim Veneciju, da bi se na početku skrasili kod Esterine sestre u Glazgovu.
– Počinjali smo od nule, ali oboje smo borci. Malo-pomalo, oboje smo počeli da radimo na aerodromu Getvik, a zatim smo na obali zakupili hotel sa desetak soba.
Bračni par je ovaj hotel vodio godinu dana, da bi shvatili da im engleska klima višene prija. Preselili su se 2004. godine na Azurnu obalu, u Nicu i najpre kupili hotel, a zatim i restoran. Pre tri godine su sve rasprodali i odlučili da uživaju u penziji.
Da bi započeli prvi biznis, Jovković je morao da proda kuću u Puli, a da bi to učinio, trebalo je da uzme papire.
– To je bilo 1995. U Hrvatskoj je još trajao rat i sećam se da me je na granici Slovenije i Hrvatske policajac izvukao iz kola i rekao: “Evo nama četnika. Odmah na front u Vukovar”. Priznajem, jako sam se uplašio. U džepu mi je slučajno ostalo pismo engleskog BBC u kome su ponudili saradnju mojoj supruzi. Na sreću, ti hrvatski policajci nisu znali dobro engleski, pa su se prepali u pustili me. Kada sam stigao u Pulu, komšija Hrvat mi je za kuću čija je tržišna vrednost tada bila najmanje pola miliona maraka, ponudio 60.000. Pristao sam, ali uz uslov da mi novac donese u Englesku. Doneo je samo 50.000 i nikada se nije javio za ostatak. Neka mu – priseća se Jovković.
Titov gardista
Ljubiša Jovković je vojni rok služio u tadašnjoj Titovoj gardi od 1975. do 1977. Posle obuke je raspoređen na Brione kako bi sačekivao i ispraćao doživotnog predsednika SFRJ i njegove goste.
– Imao sam retku privilegiju da mi se Tito klanjao svaki put kada bi prolazio pored mene. Naravno, šalim se. Jugoslavija je bila zemlja kao iz bajke, u kojoj su svi živeli dobro – priseća se naš sagovornik.
Da znamo ko smo
Svo troje dece su završili fakultete i ne samo što su uspešni u svojim profesijama, već su se ostvarili kao roditelji. Želim da što češće dolaze u Srbiju, zato i im pravim mesto gde će imati razloga da dolaze. Bitno je i da naši unuci znaju ko su, odakle su im koreni – kaže na kraju naš sagovornik.
